Danas, kada sam i sama majka, čim krene onaj deo jeseni kada se sumrak navlači već oko pola pet – pet sati, ja se sa tugom sećam tih dana. Iako volim jesen, rastuži me taj prerani mrak.
Od silnih edukativnih igara, knjiga, bojanki, slikovnica, drugara koji nam dolaze i kod kojih mi idemo, sportskih aktivnosti i naravno – učenja, pletenje nikako da stigne na red. Kada bi ih upitala da li bi volele da nauče da štrikaju, one bi rekle da, ali nekako neubedljivo… Kao da je to da samo da bi mene odobrovoljile. I onda sam jednog dana shvatila da moram sama.Ne moram da čekam nikoga da bih uzela igle i konac i častila sebe čistom radošću dok to radim.
Bila je jesen, i padala je kiša. Mrak je pao rano. Moj muž je bio na službenom putu i nas tri smo bile same kod kuće. Svi ekrani pogašeni. Moje ćerke su se nešto igrale i njihovo čavrljanje moglo je da zameni sve one zvukove detinjstva iz jednog razloga. Prijalo je uhu. Baš kao nekad severac, vatra u ognjištu i kuckanje pahulja u okna. Ono vreme je prošlo, ali postoji i sadašnje vreme, koje ću provesti onako kako ja želim.Uzela sam igle i pletivo i počela. Uživala sam u tom zvuku kad se igle kucnu jedna o drugu, ujednačenom i stvaralačkom. Nije bilo pečenih jabuka i ječmenke, ali bilo je uspomena. Uživala sam. Oduvek me je smirivao svaki rad, a posebno ručni radovi. Misli su zadremale, brige ustuknule, strahovi su uzmakli pred oštricom igle. Vreme je stalo.
Posle nekog vremena, shvatila sam da moja deca sede i pomno prate moju rukotvorinu. Izgledale su zadivljeno. Mojoj sreći nije bilo kraja kada su zatražile da ih naučim to isto… Pošto u mojoj savremenoj kući nije bilo više od jednog para igala, dala sam im deblje heklice i vunicu i polako im pokazivala kako se počinje. Kada su posle nekog vremena ušle, koliko toliko, u štos, skuvala sam im kakao… Moje male bubice su uživale u igri prstića i heklice, a kad bi nešto krenulo naopako zastale bi, srknule kakao i pozvale me u pomoć… To veče kiša nije padala bez razloga. To veče, mrak nije bio tako strašan. To veče, počele smo naš mali ritual razgovora, heklanja i štrikanja i zalivale ga kakaom…
Драга Јасмина,
Уживам у Вашим текстовима. Ви сте једна срећна жена богатог унутарњег света с хармоничним породичним животом и дивним успоменама. Сами сте се морали изборити за то, осим за успомене. Честитам Вам и искрено се радујем због Вас! 🙂