Zašto sam ćerke naučila da štrikaju

Piše: Jasmina Jovanović

Ko zna da li bih ikada i naučila da pletem da nismo raspuste provodili u selu, na planini bez televizije. U dane kada bismo uzele u ruke pređu, igle ili heklice obično je padao sneg. Ili je kiša obilato zalivala planinu. Retko je to bivalo leti. Leti i kad si bio napolju obično bi ti oči tražile neke druge prizore. Nisu ti igle bile zanimljive, oči su gledale pejzaže, šumu koja se svaki dan menjala, ptice, tražile kupine, maline šumske jagode ili pečurke. Zavisilo je od godišnjeg doba šta gledaš u prirodi. Da li je to šumska jagoda, hajdučka trava i kantarion za čaj sredinom leta ili suva odlomljena bukova grana u jesen, koju ćeš odvući kući za potpalu. Provodeći raspuste i letnje i zimske na planini, naučila sam da se iz šume nikad ne vraćaš praznih ruku.

Ručni radovi bili su aktuelni zimi. Baba i deda nikada nisu pokazivali interesovanje da nabave televizor. Nikakve vesti ih nisu zanimale. Njihove lične vesti su se telile u štali, kokodakale po dvorištu, i klijale u njivi. Jedino zanimljivo bilo je pitanje, da li će pasti sneg da sačuva ozimu pšenicu da je ne obrsti golomrazica? Da li će ozdraviti komšija, hoće li potrajati drva za zimu, koje prase ostaviti za slavu a koje za Božić? I bez televizije i vesti nije im nikad bilo dosadno…

Savršena zimska idila u planini zavejanoj snegom za mene je mirisala na ječmenu kafu, pečene jabuke i miris vune. Posle jutarnjih obaveza, namirivanja stoke, pečenja hleba i kuvanja ručka, baba i mama bi posegnule za iglama. Mi, deca, u to vreme bismo obično ulazili u kuću da predahnemo od sankanja i grudvanja, koliko da osušimo rukavice i kape i popijemo nešto toplo. Čaj je uvek bio u velikom loncu na obodu šporeta i čekao naše promrzle prstiće da ih ugreje i nikada nam nije bio gorak, iako sa vrlo malo šećera i često sa gorkom hajdučkom travom. Ipak, prava poslastica bio je dedin specijalitet koji je on, koji ništa sem rakije nije kuvao ili pekao (bilo je dovoljno žena u kući za kuvanje), ponosno spremao za svoje unuke. Kafa od ječma. Ječam koji je sam gajio i žnjeo, pekao je na tepsiji u rerni a onda ohlađen mleo u mašini za ručno mlevenje kafe i pakovao u plehanu kutijcu.

Iako se tanjira, i sudova uopšte, hvatao samo kad se jede, nikada mu nije bilo teško da nam skuva ječmenku, kako je zvao svoju omiljenu kafu. Posebno mu je bilo drago da nam je skuva nakon sankanja, ili kada bi nas poređane sa iglama video kako pomno štrikamo, mama hitro i vešto, mi deca onako nevešto dečije, a baba najbliža šporetu – odmereno i sa prekidima da popravi maramu ili ubaci drvo u šporet. Jedini uslov da bismo dobili ječmenku, bio je da ipak popijemo čaj, koji je već gotov, dok ona ne stigne. Da se baba ne naljuti, namigivao nam je zaverenički.

Voleo je da nas gleda sa iglama u rukama. Govorio je da smo najbolje dok štrikamo. I zaista, bile smo mirne kao bubice. Kao očarane poslom koji radimo, srkutale smo ječmenku, i slušale kako zavija vetar oko kuće, sneg nežno kucka u prozorska okna i pucketa bukovina u smederevcu. Volela sam te sate kada bi sve u meni kao zadremalo a samo ruke i oči bile žive i zabavljene.Mama i baba bi pričale o nekim prošlim vremenima, o ljudima koji su daleko ili upokojeni, o običajima, o iskustvima i proživljenim stvarima. Sestra i ja smo plele skoro ne dišući. Upijale smo svaku reč kao da smo znale da se iza babinih reči kriju nesagledive mudrosti, koje ćemo shvatiti kasnije, kad malo porastemo. Bili su to dani spokoja i dani koji će nam kasnije, kada babe i dede više ne bude, grejati srca i činiti živom uspomenu na njih.