Iako sam do tada već nekoliko godina živela u Francuskoj, ovo nisam mogla da objasnim. I čim sam počela da razmišljam o francuskom roditeljstvu, shvatila sam da nije samo vreme obroka drugačije. Iznenada sam imala mnogo pitanja. Zašto, na primer, tokom stotina sati koje sam provela na igralištima u Francuskoj, nikada nisam videla dete (osim mog) koje je imalo ispade besa? Zašto moji francuski prijatelji nisu nikada morali da prekidaju telefonski razgovor zato što je njihovo dete nešto uništavalo? Zašto njihove dnevne sobe nisu bile okupirane šatorima i kuhinjama-igračkama, kao što su naše bile?
Uskoro mi je postalo jasno da su, tiho i sinhronizovano, francuski roditelji postizali ciljeve koji su stvorili potpuno drugačiju atmosferu porodičnog života. Kada su američke porodice posećivale naš dom, roditelji su obično provodili veći deo posete u ulozi sudije rešavajući dečje svađe, pomažući svojim bebama da trče po kuhinji, ili sedeći na podu da bi pravili sela od „Lego“ kocaka. Kada su francuski prijatelji dolazili u posetu, nasuprot tome, odrasli su pili kafu, a deca su se srećno igrala sama.
Do kraja našeg upropašćenog odmora odlučila sam da saznam šta su to francuski roditelji činili drugačije. Zašto francuska deca nisu bacala hranu? I zašto njihovi roditelji nisu vikali? Da li bih ja mogla da promenim moj mentalni sklop i dobijem iste rezultate sa mojim potomcima?
Vođena delom majčinskim očajanjem, provela sam poslednjih nekoliko godina istražujući francusko roditeljstvo. I sad, kad Mrvica ima šest godina, a blizanci po tri, mogu vam reći sledeće: Francuzi nisu savršeni, ali imaju neke tajne roditeljstva koje stvarno funkcionišu.
Prvo sam shvatila da sam na tragu nečeg kada sam otkrila studiju iz 2009. koju je vodio ekonomista sa Prinstona, a gde se upoređuju iskustva u odgoju dece majki koje žive u sličnim uslovima u Kolumbusu u Ohaju, i u Renu u Francuskoj. Istraživači su pronašli da su američke mame dva puta više smatrale rad sa svojom decom neprijatnim. U drugoj studiji od istog ekonomiste, zaposlene mame u Teksasu su rekle da su čak i kućni poslovi prijatniji nego staranje o deci.
Budite uvereni, ja sigurno ne patim od pozitivnih predrasuda o Francuskoj. Au contraire, nisam čak ni sigurna da volim što živim ovde. Ja svakako ne želim da moja deca odrastu u nadmene Parižane.
Ali i pored svih svojih problema, Francuska je savršen odgovor na trenutne probleme u američkom roditeljstvu. Francuski roditelji srednje klase (nisam pratila one koji su mnogo bogati ili siromašni) imaju vrednosti koje mi se čine bliskim. Oni vole da pričaju sa svojom decom, pokazuju im prirodu i čitaju mnoštvo knjiga. Oni ih vode na časove tenisa, časove crtanja i u interaktivne muzeje nauke.
Ipak, Francuzi su uspeli da imaju bliske porodične odnose, a da pri tome ne postanu opsesivni. Oni polaze od toga da čak ni dobri roditelji nisu stalno na usluzi svojoj deci, i da nema potrebe da se osećaju krivim zbog toga. „Večeri su, po meni, vreme za roditelje,“ rekla mi je jedna pariska majka. „Moja ćerka može da bude sa nama ako hoće, ali to je vreme za odrasle.“ Francuski roditelji žele da podstiču svoju decu, ali ne sve vreme. Dok neke američke bebe imaju časove mandarinskog i trening opismenjavanja tek nakonn što su se progegale, francuska deca se, kao što je i predviđeno, samostalno gegaju unaokolo.
Izgubih deset minuta života čitajući ovu glupost. Sve ovo već probano, NE VREDI!
Zivim u Fancuskoj , imam troje dece i nisam skoro procitala pitkiji, iskkreniji i duhovitiji clanak na ovu temu. Od srca smo se ismejali i suprug i ja zajedno dok smo ga naglas analizirali i prisecali se primera iz naseg roditeljskog zivota. Tajna je u samopostovanju koje se uci od malena, generacijama, i zaista funkcionise besprekorno. Veliki pozdrav
Postovana profesorka,
citajuci opis francuske mame kao da sam citala opis moje mame. Sa bratom
koji je od mene stariji tri godine i sa mnom mama je postupala strpljivo,
strogo, bez galame. Uvek se znalo sta se moze, sta je lepo ponasanje. Uvek
je i pokazivala paznju i ljubav. Imam i brata osam godina mladjeg. Kako
mama kaze – on nije iz iste price. Pokusava da analizira sebe, da vidi gde
je to pogresila i zasto mladji brat nije kao i nas dvoje. Na kraju kaze da
sam ga ja razmazila jer sam uvek bila pored njega i dozvoljavala mu ono sto
ona nije. Zato i kad bi nesto pogresio bezao bi kod mene da ga zastitim.
Ustvari, kaze ona, da se covek vremenom menja i da mladji roditelji
drugacije pristupaju roditeljstvu tj vaspitanju prvorodjene dece a
drugacije kad vec imaju iskustva i dobiju dete kasnije i iz to je i velika
razlika izmedju dece. Ali neda se ona, nije potpuno americka mama sa
najmladjim bratom. Rekla bih da je u njoj i jedna i druga mama, zavisi od
situacije. Drago mi je da se ponasala i sada ponasa sa nama kao francuska
mama. A mladji brat? Mi mu dajemo dobar primer i polako se i on menja.
Mislim da iz poverenja uglavnom kao posledica proizilazi postovanje roditelja kao autoriteta.
Lepo ste objasnili da je i pristup detetu veoma vazna stvar.
Poucan i veoma zanimljiv clanak.