Teško da sam prva koja ukazuje na problem roditeljstva koji ima Amerika srednje klase. Ovaj problem je mukotrpno dijagnostifikovan, kritikovan i imenovan: prekomereno roditeljstvo (overparenting), hiperroditeljstvo, helikopter-roditeljstvo i (moj lični miljenik) vrtićarhija (kindergarchy). Izgleda da se nikome ne sviđa nemilosrdni, nesrećni ritam američkog roditeljstva, a najmanje samim roditeljima.
Naravno, Francuzi imaju razne vrste javnih službi koje pomažu da roditeljstvo bude primamljivije i manje stresno. Roditelji ne moraju da plaćaju vrtiće, da se brinu o zdravstvenom osiguranju, ili da štede za fakultet. Mnogi samo time što imaju decu dobijaju mesečnu novčanu pomoć koja leže direktno na njihove bankovne račune.
Ali ove javne službe ne objašnjavaju sve ove razlike. Francuzi, kako sam saznala, izgleda da imaju potpuno drugačiji pristup odgajanju dece. Kada sam pitala francuske roditelje kako disciplinuju svoju decu, trebalo im je malo duže samo da razumeju na šta sam mislila. „Aha, misliš, kako ih vaspitavamo?“ pitali su. „Disciplina“ je, kako sam uskoro shvatila, uzak i retko korišćen pojam koji se tiče kažnjavanja. Sa druge strane, „vaspitanje“ (koje nema veze sa školom) je nešto što prihvataju kao stalni zadatak.
Jedan od ključeva ovog obrazovanja je jednostavan čin učenja kako da se čeka. To je razlog zašto većina francuskih beba koje sam upoznala spavaju celu noć u cugu, još od drugog ili trećeg meseca. Njihovi roditelji ih ne uzimaju istog trenutka kada počnu da plaču, dopuštajući bebama da nauče kako da ponovo utonu u san. To je takođe razlog zašto francuske bebe sede zadovoljno u restoranu. Umesto da grickaju nešto po ceo dan kao američka deca, one uglavnom moraju da čekaju do obroka da bi jele. (Francuska deca dosledno imaju tri obroka na dan i jednu užinu oko 4 popodne.)
Jedne subote sam posetila Delfin Poršer, lepu advokaticu radnog prava u tridesetim godinama, koja živi sa porodicom u predgrađu istočno od Pariza. Kada sam stigla, njen muž je radio za laptopom u dnevnoj sobi, dok je jednogodišnji Oban dremao u blizini. Polin, njihova trogodišnjakinja, sedela je za kuhinjskim stolom, potpuno predana poslu sipanja testa za kolačiće i male kalupe. Nekako je odolevala iskušenju da jede testo.
Delfin je rekla da nikada nije posebno planirala da decu uči strpljenju. Ali dnevni rituali njene porodice su stalne lekcije o tome kako da se odloži zadovoljstvo. Delfin je rekla da ponekad Polin kupuje slatkiše. (Bombone su u ponudi u većini pekara.) Ali Polin nije dozvoljeno da jede slatkiše do užine tog dana, čak i ako to znači da treba da čeka više sati.
Kada je Polin pokušala da prekine naš razgovor, Delfin je rekla: „Sačekaj dva minuta, malecka. Usred sam razgovora.“ To je bilo i veoma ljubazno i pokazivalo veoma čvrst stav. Iznenadilo me je i kako je umiljato to Delfin rekla, i kako je bila sigurna da će je Polin poslušati. Delfin je takođe učila svoju decu još jednoj sličnoj veštini: kako da se sama igraju. „Najvažnija stvar je da on nauči da bude srećan i kada je sam,“ rekla je ona o svom sinu, Obanu.
Izgubih deset minuta života čitajući ovu glupost. Sve ovo već probano, NE VREDI!
Zivim u Fancuskoj , imam troje dece i nisam skoro procitala pitkiji, iskkreniji i duhovitiji clanak na ovu temu. Od srca smo se ismejali i suprug i ja zajedno dok smo ga naglas analizirali i prisecali se primera iz naseg roditeljskog zivota. Tajna je u samopostovanju koje se uci od malena, generacijama, i zaista funkcionise besprekorno. Veliki pozdrav
Postovana profesorka,
citajuci opis francuske mame kao da sam citala opis moje mame. Sa bratom
koji je od mene stariji tri godine i sa mnom mama je postupala strpljivo,
strogo, bez galame. Uvek se znalo sta se moze, sta je lepo ponasanje. Uvek
je i pokazivala paznju i ljubav. Imam i brata osam godina mladjeg. Kako
mama kaze – on nije iz iste price. Pokusava da analizira sebe, da vidi gde
je to pogresila i zasto mladji brat nije kao i nas dvoje. Na kraju kaze da
sam ga ja razmazila jer sam uvek bila pored njega i dozvoljavala mu ono sto
ona nije. Zato i kad bi nesto pogresio bezao bi kod mene da ga zastitim.
Ustvari, kaze ona, da se covek vremenom menja i da mladji roditelji
drugacije pristupaju roditeljstvu tj vaspitanju prvorodjene dece a
drugacije kad vec imaju iskustva i dobiju dete kasnije i iz to je i velika
razlika izmedju dece. Ali neda se ona, nije potpuno americka mama sa
najmladjim bratom. Rekla bih da je u njoj i jedna i druga mama, zavisi od
situacije. Drago mi je da se ponasala i sada ponasa sa nama kao francuska
mama. A mladji brat? Mi mu dajemo dobar primer i polako se i on menja.
Mislim da iz poverenja uglavnom kao posledica proizilazi postovanje roditelja kao autoriteta.
Lepo ste objasnili da je i pristup detetu veoma vazna stvar.
Poucan i veoma zanimljiv clanak.