Moja prijateljica i ja smo počele da pričamo o generaciji „ja“ i složile smo se da vreme određeno za korišćenje uređaja, kao što su telefon i računar i stav „moje, moje, moje“ umnogome utiču na ovu pojavu.
Vezano za ovu temu, pročitala sam članak o dečaku i njegovom igranju video-igrice tokom porodičnog okupljanja:
„Nakon sat vremena igranja igrice, spremna sam za njegovo histerisanje. Njegov mozak i psiha su preterano zagrejani i uzbuđeni! Njegov nervni sistem je u najvećoj brzini i tu ostaje dok on pokušava da reši određene situacije, strategije, pokušava da preživi i da odbrani teritoriju. Puls mu se ubrzava i povećava mu se pritisak – spreman je za borbu. Ekran mu doslovno fiksira oči u jednu poziciju i šalje mu signal za signalom. „Lep je dan napolju, a nije još vreme za spavanje.“ I on je spreman da se svađa i da beži.“
Priča se nastavlja tako što je njegova mlađa sestra došla i stavila ruku preko ekrana. On nije primetio kada je ona dolazila ka njemu, jer je bio „u igrici“. Usled njegovih prenaglašenih osećaja, počinje da vrišti i beži u sobu. Majka ide za njim i govori mu da ostavi igricu i da počne da se sprema za spavanje, na šta on besni i to ga čini i psihički i emotivno ljutim. Istrgnut je iz svog zabavnog virtuelnog sveta i vraćen u dosadni stvarni svet. Deca se ne mogu tako brzo prilagoditi.
Ovo se konstantno dešava, ali možemo pomoći.
Pustite da im bude dosadno.
Porodice koje su previše usredsređene na decu roditelje čine nervoznim i iscrpljenim, a decu zahtevnim i nepristojnim. Današnji roditelji prebrzo žrtvuju sami sebe zbog dece. Većina nas je učinila da su deca centar u porodici, da imaju prioritet nad našim vremenom, energijom i pažnjom. Umesto da ih pustimo da sami pronađu način na koji će da se zabave, mi im sami pronalazimo zabavu. Zaboravljaju kako da zabave sami sebe i da prosto puste mašti na volju.
Pustite ih da se sami snađu
Deca i tinejdžeri su prilično fleksibilni i snalažljivi kada ih pustimo da to budu. Nažalost, većinu vremena roditelji su u strahu da puste decu da se sami snalaze. Vreme je da promenite to. Nije lako gledati svoje dete kako ne uspeva sa nečim da se izbori. Nije lako gledati ga kako je tužno, iznervirano ili pogođeno. Ipak, lakše je pustiti ih da padnu na tim malim stvarima koje im se dešavaju sada (npr. kada ne urade domaći zadatak pa moraju da provedu veliki odmor u učionici za kaznu) nego da pate mnogo više kada odrastu (npr. kada zaborave da plate ratu za kredit i izgube kuću).
Pustite ih da se igraju u stvarnom svetu
Moj brat mi je rekao da deca u srednjoj školi u kojoj je on direktor, radije „vise“ na različitim društvenim mrežama, nego što bi provodili vreme jedni kod drugih. Zbog toga sam počela pažljivije da posmatram stvari.
Znamo iz brojnih istraživanja da je vreme provedeno sa drugim ljudima jedan od najboljih pokazatelja dobrog psihičkog stanja i jedan od najboljih načina za sprečavanje mentalnih bolesti.
Vreme koje provodimo na društvenim mrežama može stvoriti osećaj zavisti i pogrešno uverenje da drugi imaju srećnije i uspešnije živote.
Današnji tinejdžeri i deca jednostavno ne provode dovoljno vremena sa drugarima uživo. Ne idu u šetnje zajedno niti odlaze jedni kod drugih. Ne igraju igre zajedno. Posledica ovoga jeste da ne uče kako da čitaju tuđe emocije i da daju podršku.
Ove društvene veštine su dragocene, zapravo, istraživanja dokazuju da su one ključ za prosperitetnu budućnost. Odlične društvene veštine, kombinovane sa inteligencijom, smatraju se ključem za dobijanje dobro plaćenog posla.
„Liderstvo zahteva od vas da budete društveno sposobni. Zapravo, vaše društvene veštine su od iste važnosti kao i vaša inteligencija kada govorimo o postizanju uspeha.“
Pa zar deca ne osećaju napetost roditelja? Vremena, posla, stresa, svega. To se emituje i na njih.