Šta se dešava sa tim sećanjima koja izgubimo još tokom detinjstva?
Prve tri godine života ne pamtimo, a ne sećamo se ni previše toga iz perioda do sedme godine. Šta to krijemo od sebe?
Znate li šta je to dečija amnezija? Ovaj termin skovao je Sigmund Frojd da bi opisao gubitak sećanja na prve godine života. Već duže od veka ljude interesuje da li ta sećanja zapravo postoje u nekom uglu našeg uma, potisnuta, čekajući da ponovo budu otkrivrena? Ipak, naučnici smatraju da pamćenje iz ovog ranog perioda prosto išćezava.
Frojd je smatrao da svoja najranija sećanja potiskujemo usled seksualne traume, a većina naučnika do 80-ih godina pretpostavljala je da rana sećanja nemamo zato što ih nismo ni stvorili. Verovalo se da se događaji ne urezuju u bebin mozak, tako da ne mogu da budu ni zapamćeni. To uverenje razbili su psiholog Robin Fivuš i njene kolege sa Univerziteta Ejmori, pokazavši da deca stara dve i po godine mogu da opišu događaje koji su se desili i šest meseci ranije.
Šta se dešava sa tim sećanjima koja izgubimo još tokom detinjstva?
Psiholog Karol Peterson sa Univerziteta Njufaundlend spovela je niz istraživanja kako bi utvrdila kada počinju da se gube sećanja na najraniji period života. Pratila je decu različitog uzrasta i beležila kako im se iz godine u godinu menjaju, tj. gube sećanja na rano detinjstvo. Tako je dečiju amneziju pratila u realnom vremenu.
Ona i njene kolege su primetili da iskustva koja izazivaju puno emocija, imaju tri puta više šanse da ostanu u sećanju nakon dve godine.
Kako bi se formirala dugotrajna sećanja, potrebno je da se ispune određeni uslovi. Sirov materijal – slike, zvuci, mirisi i taktilni utisci stižu u naš mozak preko cerebralnog korteksa, ali potrebno je da se u hipokampusu sklope u jedinstveno sećanje, povezujući se sa srodnim utiscima koji već postoje uskladišteni u mozgu. Problem je u tome što neki delovi hipokampusa nisu sasvim razvijeni sve do adolescencije, što deci otežava čuvanje sećanja.
Nije problem samo u fiziologiji, već i u dečjem pojmovnom aparatu. Kada ne vladate rečnikom ne možete da stvorite priču u glavi, bez koje nema ni jasnog sećanja.
“Jedno istraživanje pokazalo je da odrasli koji su rasli u velikim familijama imaju više sećnjanja na detinjstvo od onih koji su rasli samo sa roditeljima, verovatno zato što se u velikim porodicama češće pominju događaji iz prošlosti.”
Naša sećanja mogu biti narušena i tuđim uspomenama na isti događaj, naročito kada su nove informacije slične onim uskladištenim. Takođe, ako se sećanje retko koristi, mozak će te sinapse iskoristiti za nešto drugo kako ne bi bile beskorisne.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Godi Keler: Pasivna deca sutra postaju pasivni ljudi kojima se lakše može upravljati
Roditelji i učitelji imaju samo jedan zadatak: pomoći detetu da bude ono što jeste, optimalno se razvije i procveta kao celovita osoba. Pritom su roditelji i učitelji poput baštovana koji...
Kanadski psiholog: Jedno pravilo kojeg se pridržavao dok su mi deca bila mala
„Postoji jedno pravilo kojeg sam pokušavao da se pridržavam dok su mi deca bila mala, a ono glasi: NE ČINI UMESTO DETETA ONO ŠTO MOŽE DA URADI I SAMO. To...
Neuropsiholog Alan Šor: Dečacima potrebno više nežnosti i saosećanja nego devojčicama
Iako smo duboko zagazili u 21. vek, verovanje da mušku decu treba od malena vaspitavati čvršće i dalje je duboko ukorenjeno. I to ne samo na Balkanu, već i u ostatku...
Životni saveti za upotrebu smartfona
Za roditelje, određeni izbori u vezi sa smartfonom i društvenim mrežama mogu biti i previše. Naposletku, vaš tinejdžer će, verovatno, dobiti smartfon. Ali to ne mora da znači da je...
Ja povremeno razgovaram sa svojom troipogodišnjom ćerkom o događajima od pre godinu ili dve, međutim sad već nisam siguran da li se ona toga i dalje bukvalno seća (očuvana sinapsa, rekli bi naučnici), ili se prosto seća da smo u međuvremenu razgovarali o tome.