Šta se dešava sa tim sećanjima koja izgubimo još tokom detinjstva?
Prve tri godine života ne pamtimo, a ne sećamo se ni previše toga iz perioda do sedme godine. Šta to krijemo od sebe?
Znate li šta je to dečija amnezija? Ovaj termin skovao je Sigmund Frojd da bi opisao gubitak sećanja na prve godine života. Već duže od veka ljude interesuje da li ta sećanja zapravo postoje u nekom uglu našeg uma, potisnuta, čekajući da ponovo budu otkrivrena? Ipak, naučnici smatraju da pamćenje iz ovog ranog perioda prosto išćezava.
Frojd je smatrao da svoja najranija sećanja potiskujemo usled seksualne traume, a većina naučnika do 80-ih godina pretpostavljala je da rana sećanja nemamo zato što ih nismo ni stvorili. Verovalo se da se događaji ne urezuju u bebin mozak, tako da ne mogu da budu ni zapamćeni. To uverenje razbili su psiholog Robin Fivuš i njene kolege sa Univerziteta Ejmori, pokazavši da deca stara dve i po godine mogu da opišu događaje koji su se desili i šest meseci ranije.
Šta se dešava sa tim sećanjima koja izgubimo još tokom detinjstva?
Psiholog Karol Peterson sa Univerziteta Njufaundlend spovela je niz istraživanja kako bi utvrdila kada počinju da se gube sećanja na najraniji period života. Pratila je decu različitog uzrasta i beležila kako im se iz godine u godinu menjaju, tj. gube sećanja na rano detinjstvo. Tako je dečiju amneziju pratila u realnom vremenu.
Ona i njene kolege su primetili da iskustva koja izazivaju puno emocija, imaju tri puta više šanse da ostanu u sećanju nakon dve godine.
Kako bi se formirala dugotrajna sećanja, potrebno je da se ispune određeni uslovi. Sirov materijal – slike, zvuci, mirisi i taktilni utisci stižu u naš mozak preko cerebralnog korteksa, ali potrebno je da se u hipokampusu sklope u jedinstveno sećanje, povezujući se sa srodnim utiscima koji već postoje uskladišteni u mozgu. Problem je u tome što neki delovi hipokampusa nisu sasvim razvijeni sve do adolescencije, što deci otežava čuvanje sećanja.
Nije problem samo u fiziologiji, već i u dečjem pojmovnom aparatu. Kada ne vladate rečnikom ne možete da stvorite priču u glavi, bez koje nema ni jasnog sećanja.
“Jedno istraživanje pokazalo je da odrasli koji su rasli u velikim familijama imaju više sećnjanja na detinjstvo od onih koji su rasli samo sa roditeljima, verovatno zato što se u velikim porodicama češće pominju događaji iz prošlosti.”
Naša sećanja mogu biti narušena i tuđim uspomenama na isti događaj, naročito kada su nove informacije slične onim uskladištenim. Takođe, ako se sećanje retko koristi, mozak će te sinapse iskoristiti za nešto drugo kako ne bi bile beskorisne.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Zašto deca odrastaju u zavisnike? Zato što je roditeljima tako lakše!
Piše: Mirko Mitrović, Prvi put s ocem U jednom kampu za borbu protiv narkomanije u kom sam nekada davno volontirao, desila se jedna bizarna situacija. Pošto je obavljen prijem novog...
“Ne plači, nije ti ništa” i druge fraze: Kako da odgajate hrabro dete?
Padovi, udarci, poneka polomljena kost i posekotina, sve su to "normalne" pojave koje prate odrastanje dece. Od toga kako vi reagujete u ovim situacijama, zavisi u kakvog će čoveka vaš...
Ena Rajić: nije toliko stvar u klincima, koliko u društvu u kojemu rastu i obitelji u kojoj se odgajaju
Ena Rajić je psiholog i autorka knjige "U potrazi za autentičnom snagom". Od 2014. godine pokrenula je vlastiti YouTube kanal, koji je prevenstveno imao motivacijsku ulogu. Kasnije, okreće se produkciji...
Vladeta Jerotić: Zašto dete uvek radi ono što mu je zabranjeno
„Roditelji se pitaju zašto dete uvek, kad bi mu otac ili majka rekli, recimo, nemoj to raditi, ili nemoj to jesti; ili evo ja sad moram da izađem, a imaš...
Ja povremeno razgovaram sa svojom troipogodišnjom ćerkom o događajima od pre godinu ili dve, međutim sad već nisam siguran da li se ona toga i dalje bukvalno seća (očuvana sinapsa, rekli bi naučnici), ili se prosto seća da smo u međuvremenu razgovarali o tome.