Kako deca gledaju na svoje roditelje koji se odriču i žrtvuju kako bi im detinjstvo učinili udobnim? Iz njihove perspektive odraslost je dosadna, puna obaveza i briga, bez zabave. Njima izgleda kao da od princeze očekujemo da odrastanjem postane pepeljuga.
Umesto da pripremaju decu za samostalnost, da ih pored pružene ljubavi disciplinuju, da ih uče korisnim navikama i da ih ograničavaju u rizičnim i negativnim ponašanjima, roditelji koji su prihvatili ideologiju srećnog detinjstva, ugađaju deci razmazivši ih ili ih preterano zaštićuju.
Kada tako vaspitana deca odrastu, ona nemaju one karakteristike ličnosti i one veštine koje su potrebne za odgovoran, samostalan život unutar socijalno prihvatljivih okvira. Iako imaju najbolje namere, roditelji koji stalno prezaštićuju u stvarnosti decu čine nesposobnim i preosetljivim na razne negativne situacije. Prezaštićeno dete izrasta u osobu koja nije razvila svoje sposobnosti i koja u mnogim aspektima ostaje zavisna od svojih roditelja ili koja ovu zavisnost pretvara u zavisnost od partnera.
Model vaspitanja koji ga svodi samo na pokazivanje ljubavi treba prepoznati kao štetan, i treba ga zameniti modelom u kojem pored pokazivanja ljubavi roditelj disciplinuje i deluje kao trener za stvarni život.
Izvor: Politika
