Način na koji roditelji odgajaju decu je direktno povezan sa izgradnjom psihičkih struktura i tipa ličnosti iste te dece. Još u prvoj polovini 20. veka psihoanaliza odraslih je uverljivo pokazala da oni odrasli koji kao deca nisu dobili dovoljno ljubavi, postaju neurotične ličnosti, a samim tim i patologija jednog društva. Nastale su nove smernice: Deci morate pokazivati ljubav. Nemojte ih traumatizovati uskraćivanjem ljubavi. ALI…
Ako je dokazano da je najčešći rezultat nesrećnog detinjstva bez ljubavi nesrećna, neurotična odrasla osoba, zar to ne znači da će rezultat srećnog detinjstva biti zadovoljna i srećna odrasla osoba?
Ako nepokazivanje ljubavi dovodi do neuroze, zar nije onda logično da pokazivanje ljubavi dovodi do zdravo formirane ličnosti? Polazeći od takvih pretpostavki, za koje ćemo tek kasnije shvatiti da su pogrešne, pokazivanje ljubavi je stavljeno u centar odgojnog pristupa ideologije srećnog deteta.
Prateći savete o savremenom odgoju dece, a sve u cilju očuvanja i unapređenja dečijeg mentalnog zdravlja, roditeljima je postalo najvažnije kako se njihovo dete oseća. Da bi roditelj mislio da je dobar roditelj, njegovo dete stalno mora da oseća da je voljeno. I, usput, da bude i srećno. Zato su roditelji počeli da se trude da decu uvere da su jako voljena, omogućujući im samo pozitivne doživljaje i iskustva.
Posle nekoliko desetina godina takve prakse, počeli smo da uviđamo da nije obavezno da takvo dete postane srećan odrasli. S razočaranjem smo shvatili da ta druga formula – srećno dete – nesrećan roditelj – nije samo moguća, već je i najverovatnija. Prava sreća je jedno, ali nazovimo to u ovom slučaju razmaženo i prezaštićeno dete su nova društvena patologija i posledica novog pristupa vaspitanja.
Prvo (razmaženo) dete izrasta u patološkog narcisa, a drugo (prezaštićeno) u pasivno-zavisnu ličnost. I tada, mada najčešće prekasno, shvatamo kako novi način odgoja postaje patologija.
Prezaštićena deca su vrlo pasivna jer za sebe misle da su nesposobna. Plaše se sveta i doživljavaju ga kao opasno mesto, zbog čega takođe ostaju u simbiozi s roditeljima ili dominantnim partnerima.
Razmažena deca, usprkos visokoj inteligenciji, izrastaju u asocijalne ličnosti koje ne žele da odrastu, koje su sebične i narcisoidne, koje slabo kontrolišu svoje impulse i sklone su nasilju. Usprkos svojim talentima, nemaju radne navike, tako da su neuspešni i zbog toga dugo ostaju u simbiotskoj vezi sa svojim roditeljima.
Za razliku od njih, prezaštićena deca su vrlo pasivna jer za sebe misle da su nesposobna. Plaše se sveta i doživljavaju ga kao opasno mesto, zbog čega takođe ostaju u simbiozi s roditeljima ili dominantnim partnerima.
