Piše: Ana Saparikina
Deca su u svojim krevetima – i mi palimo svetlo. Nežno, slabo svetlo nad foteljom u dečijoj sobi. Mama seda u fotelju i otvara knjigu. Deca se umiruju u krevetima – ako budu nemirna, mama će ih kazniti. Prestaće da čita.
Priča se da savremena deca ne čitaju. Za neke roditelje je pravo mučenje da nateraju decu da čitaju. I učitelji, i društveni radnici se žale da danas deca ne znaju i ne žele da znaju pravu ili bilo kakvu literaturu, a zajedno sa njom i kulturu. Naravno, „savremena deca“ je vrlo širok i apstraktan pojam, i mnogo, mnogo dece ne samo što čitaju, već čak i vole da čitaju, a neki čak i razumeju ono što čitaju.
Zavoleti knjigu, naučiti da se razlikuje dobra i literatura “za masovnu upotrebu“, naučiti da se analizira pročitano – sve su to zadaci ne samo za jedan dan i ne samo za jednu dekadu i ne odgovaraju baš svakom „velikom misliocu“. Ali, ipak se trudimo da naviknemo decu na tu kulturu – kulturu čitanja. I u svakoj porodici se to navikavanje odigrava drugačije. Ako je ceo dan „jurnjava“, ako jedva uspevaš da uradiš i samo ono najneophodnije, kada ćeš onda čitati knjige, kada ćeš onda uspeti da čitaš deci i sa decom? Knjiga je duga stvar. U ludoj jurnjavi savremenog života kada se može odvojiti vreme za čitanje?
To vreme stavljanja dece da spavaju i jeste najzgodnije vreme za čitanje u našoj porodici. Zašto žuriti – svakako je potrebno staviti decu da spavaju. Odvajkada su čitali deci bajke pred spavanje. Deca se lakše uspavljuju uz ravnomerno pričanje. Deca će spokojnije zaspati kada je mama pored. I mi svaki dan, uz retke izuzetke, čitamo deci knjige pred spavanje.
Deca žele da mama ostane sa njima, a ne da izađe iz sobe sa svojim „Spavajte, deco“. Deca su spremna da slušaju. Ona će slušati praktično bilo šta. Mi im čitamo različitu literaturu. Čitamo im naizmenično, uslovno književnost „za odrasle“ i sasvim „dečiju“. Deca, naviknuta na kompjutere i akcije u filmovima, teško shvataju dugačke poeme, opise prirode i slične stvari. A kada mama čita pre sna – pod pretnjom odlaska i isključivanja svetla – bilo koje poeme postaju interesantne. I ako u početku deca prosto trpe, posebno nekakve dugačke uvode, kasnije se uključuju, počinju da prate siže, preživljavaju pročitano, mole da se pročita još malo. Postepeno, deca počinju da cene i vole dobru literaturu. I pri tom shvataju knjigu kao jedan od zanimljivih načina da se provede vreme, uskoro će početi i sami da čitaju – za njih to ne predstavlja nasilje učitelja nad đacima, nikakav anahronizam, već prosto neodvojivi deo života.
