Faze razvoja deteta: uzmi me, vidi me, pusti me

U razvoju dece jasno se mogu raspoznati tri perioda, koja traju od 5 do 7 godina. Svaki period ima svoje karakteristike i svaki nosi svoje izazove. Periodi su nazvani po karakterističnoj poruci koju dete upućuje roditeljima tokom svog rasta: “uzmi me, vidi me i pusti me”.

Uzmi me

Deca su deca, pogotovo do šeste godine. Ne opterećuju se svojim polom, pa ni mi ne bi trebalo da ih opterećujemo. Na srpskom, grčkom i hebrejskom jeziku za dete se koristi zamenica srednjeg roda “to”, što ukazuje na polnu neutralnost. Deca u tom periodu vole da se maze, igraju, da istražuju i potrebno im je mnogo uverenja da su vredna to jest da ih volimo.

Najpotrebnije im je u tom dobu da imaju jednu osobu za koju će se posebno vezati i najčešće je to majka. Pored toga što je to najčešće, to je i najprirodnije jer je majka ta koja doji bebu, koja je posebno nežna i koja je najsposobnija da pruži bebi ono što je potrebno.

Međutim, ponekad nije moguće da majka bude sa bebom, i tada druga osoba treba preuzeti njenu ulogu u važnim aspektima vaspitanja. Bitno je naglasiti da to mora biti jedna ista osoba tokom prvih godina života, jer dete ima psihičku potrebu da se veže za jednu osobu.

Slika 10. Kriva afektivne vezanosti deteta u periodu do šeste godine:

A – poželjna, B i V – patološka
Kad se dete rodi njegova prirodna vezanost je niska kao i njegov doživljaj zavisnosti. Kako dete raste polako razvija pojam i sebe i majke, a uporedo sa tim razvija i doživljaj psihološke zavisnosti od majke. Ova zavisnost, koju se drugačije može nazvati i prirodna simbioza, svoj vrh dostiže negde između druge i treće godine života, da bi posle toga krenula da opada (kriva A). To opadanje simbioze se izražava kroz prve ozbiljnije buntovne akcije deteta. Posmatrano iz ugla OK pozicija, dete kreće u svet iz – + pozicije (Ja nisam OK, ti si OK) jer je zaista egzistencijalno vezano za drugu osobu, a zavisnost prirodno uzrokuje NE OK stav prema sebi. Zadatak roditelja i deteta je da tu zavisnost što prirodnije prebrode.
Ako ovaj zadatak je uspešno obavi, osoba je savladala tzv. Zavisničko Brdo2).

S vremena na vreme to se ipak ne desi. Ponekad dete dostigne zavisničkog vrha brda, i iz nekog razloga, nikada ne siđe sa njega niz liniju A nego nastavlja duž linije B. To se iz pozicije zabrana naziva Zabrana na odrastanje. Očigledan primer su zavisne ličnosti. Na primer, muž koji je zavistan od žene ili obrnuto. U detinjstvu, ovakvoj osobi nije bilo dozvoljeno da se odvoji od roditelja, nego je bila primoravana da obnavlja zavisnost. Ovde naravno govorimo o prezaštićivanju, pojavi veoma čestoj u današnje vreme, povezanoj sa Psihologijom Srećnog Deteta i adolescencijom produženom do četvrte decenije života.

U detinjstvu, ovakvoj osobi nije bilo dozvoljeno da se odvoji od roditelja, nego je bila primoravana da obnavlja zavisnost.

Drugi problem nastaje i ako dete nikada ne uspe da stigne do vrha brda zavisnosti. Linija V očigledno pokazuje razvoj osobe sa Zabranom na detinjstvo. Primer za to je ”starmalo dete”. Takvo je dete terano da stane na svoje noge, u emotivnom smislu, pre nego što je psihološki bilo sposobno na to. Ovo možemo nazvati – nedovoljno zaštićeno dete. Ono može biti dobro paženo i hranjeno, ali i bez adekvatne emotivne podrške od strane roditelja. Na ovaj način dete odrasta prebrzo i nikada ne može potpunosti da razvije prirodnu vezanost o kojoj je ovde reč. Ovo je slučaj sa sinovima koji su odrasli uz majku posle razvoda, gde je razvod majci teško pao pa su oni ”morali da se brinu” o njoj. Posledica sindroma Starmalog deteta je to što će se kasnije u životu kod njih stalno javljati pritisak da taj proces završe i da se vežu za nekog ili nešto.