Sve češće čujemo od svojih prijatelja kako su im deca veoma narcisoidna. Recimo, ćerka moje prijateljice koja ima samo 5 godina je jednog dana rekla svojoj majci: „Znam da svi roditelji kažu za svoje dete da je najslađe na svetu, ali u mom slučaju je to istina, zar ne?”
Jedna druga petogodišnjakinja je nakon par meseci pohađanja šahovskog kluba pri vrtiću sebe proglasila šahovskim velemajstorom. Kada su joj rekli da ljudi godinama rade i uče da bi postali velemajstori, nehajno je odgovorila: „Da, ima i drugih, ali ja sam najbolja“.
Većina dece se u mlađem uzrastu ponaša egocentrično i narcisoidno, i dobar deo njih ne zadržava tu osobinu kad poraste. U ljudskoj je prirodi da su kao mali vrlo samoljubivi, čak je i Sigmund Frojd smatrao da je narcisoidnost u ranom detinjstvu zdrava. To je nazvao primarnom ili normalnom narcisoidnošću. Neki evolucioni biolozi tu osobinu kod “njenog visočanstva bebe” smatraju ključnom za opstanak vrste jer je novorođenčad nespremna da brine o sebi.
Ali kako se izboriti sa narcisima koji nisu više tako mali? Naučnici poslednjih decenija upozoravaju na porast nezdrave i uporne narcisoidnosti kod mladih.
Krivica je uvek samo do roditelja. Roditelji danas odgajaju narcise jer u svojim ubeđenjima da je baš njihovo dete posebno, drugačije, nadareno ili vrednije – uopšte nemaju mere.
