Svakog leta ista priča, piše Frenk Furedi, britanski sociolog u Independentu. Objavljuju se studije i članci o zabrinjavajućem iščezavanju dečije igre na otvorenom i “kraju detinjstva”. Ove godine, objavljeno je da se većina mlađih osnovaca napolju igre manje od sat vremena dnevno i da su dečije radosti poput penjanja na drveće i pravljenja koliba od granja zamenjene satima pred ekranima u digitalnim dečijim sobama.
Problem je, nastavlja on, u tome što društvo u celini dečije slobode ne shvata ozbiljno. S jedne strane, izražava se zabrinutost zbog dece koja sede u četiri zida, a s druge strane, roditelji se trude da im deca budu napolju proglašavaju se neodgovornim, čak se tretiraju kao kriminalci.
Najnoviji primer ove hipokrizije je hapšenje i odvođenje u zatvor samohrane američke majke iz Južne Karoline, Debre Hil, zbog “zločina” koji se sastoji u tome što je svojoj devetogodišnjoj ćerki dozvolila da se igra u parku sa drugaricama dok je ona na poslu. Majka je optužena da je “napustila” svoje dete iako je ćerku poslala u park u kome se u svakom trenutku igra oko 40-oro dece, i dala joj mobilni telefon u ruke. Hilova je mislila da je „to bolje nego da joj dete sedi u Mekdonaldsu“ gde ona radi.
U savremenoj klimi opsesije dečijom bezbednošću, nije ni čudo što se roditelji plaše da će biti optuženi za nemar ako pokušaju de deci pruže koliko toliko normalno detinjstvo, objašnjava on. “Kada sam 2001. objavio knjigu “Paranoidno roditeljstvo” bio sam zapanjen time što sva iskustva povezana sa detinjstvom dolaze sa zdravstvenim upozorenjima. Ideja da su deca suviše ranjiva da bi mogla da se suoče sa rizicima već se ukorenila.” U međuvremenu, obruč oko dece još se više stegao, i svaki aspekt dečijih života sada je pod strogim nadzorom i potpuno izregulisan.
Isto se desilo i sa nekada normalnim praksama poput fotografisanja dece, koje su u međuvremenu proglašene za “no-no“. “Pošto je bilo nemoguće da nabavim formalni pristanak svih roditelja dece iz fudbalskih timova koji su igrali, sada nemam nijednu fotografiju svog sina sa fudbalske utakmice.” sa žaljenjem on primećuje.
Zabrana slikanja praćena je i zabranom dodirivanja. U mnogim vrtićima i školama potrebno je da roditelj da pismenu saglasnost da se njegovo dete sme mazati kremom za sunčanje, što svaki dodir odraslog i deteta pretvara u potencijalno poremećeno ponašanje.
Kao najodgovornije za kriminalizaciju roditelja Furedi proizviva nadležne za dečiju zaštitu, koji su bezbednost dece pretvorili u ideologiju. Time što u svemu vide opasnost za decu, zapravo su još više ugrozili mališane, jer su potpuno potkopali ideju sticanja samostalnosti i autonomije. Na žalost, roditeljima je danas zabranjeno upravo da decu uče da se čuvaju, jer deca zaštićena od svih iskustava ne mogu da nauče da se suočavaju sa rizicima i razvijaju strategije samozaštite, zaključuje on.
Izvor: Independent
