Piše: Pamela Drukerman
Kada je moja ćerka imala 18 meseci, moj muž i ja smo odlučili da je odvedemo na mali letnji odmor. Odabrali smo primorski gradić koji se nalazi na nekoliko sati vozom od Pariza, gde smo živeli u tom trenutku (ja sam Amerikanka, a on Britanac), i rezervisali smo hotelsku sobu sa krevecem. „Mrvica“ (Bean), kako je zovemo, bila je u tom trenutku naše jedino dete, i zato nas razumite što smo mislili: „Koliko teško to može biti?“
Imali smo doručak u hotelu, ali smo morali da ručamo i večeramo u malom restoranu morskih plodova kod stare luke. Ubrzo smo otkrili da dva obroka sa bebom u restoranu zaslužuju sopstveni krug pakla.
Mrvica bi se na kratko zainteresovala za hranu, ali u roku od nekoliko minuta ona bi počela da prosipa so iz slanika i da cepa kesice šećera. Potom je tražila da bude van stolice za bebe kako bi mogla da vileni po restoranu i ustremi se ka dokovima.
Naša strategija je bila da brzo završimo obrok. Naručivali smo dok smo sedali za sto, potom smo molili konobara da otrči po malo hleba i donese nam predjelo i glavno jelo u isto vreme. Dok je moj muž jeo par zalogaja ribe, ja sam se starala da konobar slučajno ne zgazi Mrvicu, ili da ona ne završi u moru. Onda smo menjali uloge. Ostavljali smo ogromne napojnice izvinjenja kako bismo se iskupili za gomilu iscepanih salveta i razbacanih lignji oko našeg stola.
Posle još nekoliko mučnih poseta restoranu, počela sam da primećujem da francuske porodice ne izgledaju kao da sa nama dele agoniju obedovanja. Začudo, izgledale su kao da su na odmoru. Francuske bebe su zadovoljno sedele u svojim stolicama, čekajući hranu, ili su jele ribu, pa čak i povrće. Nije bilo ni vrištanja ni cmizdrenja. I nije bilo otpada oko njihovih stolova.
Izgubih deset minuta života čitajući ovu glupost. Sve ovo već probano, NE VREDI!
Zivim u Fancuskoj , imam troje dece i nisam skoro procitala pitkiji, iskkreniji i duhovitiji clanak na ovu temu. Od srca smo se ismejali i suprug i ja zajedno dok smo ga naglas analizirali i prisecali se primera iz naseg roditeljskog zivota. Tajna je u samopostovanju koje se uci od malena, generacijama, i zaista funkcionise besprekorno. Veliki pozdrav
Postovana profesorka,
citajuci opis francuske mame kao da sam citala opis moje mame. Sa bratom
koji je od mene stariji tri godine i sa mnom mama je postupala strpljivo,
strogo, bez galame. Uvek se znalo sta se moze, sta je lepo ponasanje. Uvek
je i pokazivala paznju i ljubav. Imam i brata osam godina mladjeg. Kako
mama kaze – on nije iz iste price. Pokusava da analizira sebe, da vidi gde
je to pogresila i zasto mladji brat nije kao i nas dvoje. Na kraju kaze da
sam ga ja razmazila jer sam uvek bila pored njega i dozvoljavala mu ono sto
ona nije. Zato i kad bi nesto pogresio bezao bi kod mene da ga zastitim.
Ustvari, kaze ona, da se covek vremenom menja i da mladji roditelji
drugacije pristupaju roditeljstvu tj vaspitanju prvorodjene dece a
drugacije kad vec imaju iskustva i dobiju dete kasnije i iz to je i velika
razlika izmedju dece. Ali neda se ona, nije potpuno americka mama sa
najmladjim bratom. Rekla bih da je u njoj i jedna i druga mama, zavisi od
situacije. Drago mi je da se ponasala i sada ponasa sa nama kao francuska
mama. A mladji brat? Mi mu dajemo dobar primer i polako se i on menja.
Mislim da iz poverenja uglavnom kao posledica proizilazi postovanje roditelja kao autoriteta.
Lepo ste objasnili da je i pristup detetu veoma vazna stvar.
Poucan i veoma zanimljiv clanak.