Šta se dešava u duši kada iz bilo kojih razloga odbacujemo oca ili majku? Kada majci ili ocu nešto zameramo, kada smo ljuti na njih? Na koga smo zapravo ljuti?
Ljuti smo na same sebe. Hteli mi to ili ne, i ono što nam se u ocu ili majci najmanje sviđa – boravi u nama. I što se više trudili da te nemile osobine i obrasce ponašanja potisnemo i odbacimo, oni sve više i snažnije izbijaju na površinu u nama samima. Dakle, ljuti smo na onaj deo oca ili majke koji nam se ne sviđa u nama samima. Odbacujući njih – odbacujemo sebe. I tako se u našoj duši s vremenom stvaraju „slepe mrlje“ koje ne volimo, koje odbacujemo, s kojima ni slučajno ne želimo da se suočimo i iz dana u dan sebe sve manje volimo, tragajući za idealnim par-tnerom u nadi da će nas on zavoleti bezuslovno – a sami sebe ne volimo. Apsurdno, zar ne? U stvari, ponašamo se kao malo dete i od partnera očekujemo da nas voli na isti način kako nas je volela mama – bezuslovno.
„Hteli mi to ili ne, i ono što nam se u ocu ili majci najmanje sviđa – boravi u nama. I što se više trudili da te nemile osobine i obrasce ponašanja potisnemo i odbacimo, oni sve više i snažnije izbijaju na površinu u nama samima.“
Ovde smo sad na delu videli koji je to prvi korak koji moramo da napravimo da bismo bili spremni za ljubav, za ljubav koja ima budućnost. Dakle, reći majci i ocu: „Volim te. Volim te upravo takvu kakva jesi, upravo takvog kakav jesi“, u stvari, reći samom sebi: „VOLIM TE (VOLIM SEBE)!“
I onda se osećamo potpuno. Osećamo se spremnim za sledeći korak.(…)
Kada žena zavoli muškarca i muškarac zavoli ženu, koga oni zapravo vole? Da li žena pritom dobija samo voljenog muškarca? Njega voli, a uz njega na poklon dobija njegove roditelje. I ne samo njih, nego i sve njegove pretke, ceo njegov porodični sistem. I muškarac isto tako. Voli nju, a uz nju na poklon dobija njene roditelje. I ne samo njih, nego i sve njene pretke, ceo njen porodični sistem. Sama pomisao na to u mnogima izaziva nelagodnost, zamislite samo: tast i tašta na poklon, odnosno svekar i svekrva! Zar to nije zadivljujuće? Šta se u stvari dešava? Šta je čarobno u toj ljubavi? Ono što u radu vrlo često izlazi na videlo jeste da oba sistema imaju sličnosti…
brate mili,voli ti roditelje mog muza…. niti oni znaju da vole jedni druge,niti njih neko voli… ne mozes na silu nekome davati nesto.. nece,ajd cao..
Tekst počinje jako glupo!
Voleti roditelje takve kakvi jesu?
„volim svog oca i kad bije moju majku“! Jel i to u redu? Čista glupost!
Ali, posle te mnooogo loše teze, ide ka sve boljem i boljem, do kraja je sjajan.
Nismo mi u potpunosti kao roditelji. Ne cine roditelji nasu citavu okolinu. Tu je mnogo vise toga. Prijatelji u skoli, uciteljica, ucitelj, nastavnici, profesori…Sta cemo reci za usvojenu djecu? Da ce biti isti kao bioloski roditelji ili trenutni staratelji? Vise ce biti kao staratelji, zar ne? Jer odrastaju uz njih. Ali nece biti u potpunosti kao oni, jer ne borave samo s njima. Nije to tako jednostavno. Tu je mnogo faktora koju uticu na nase osobine.