Kritikovanje partnera i posledice po detetovu dušu

Ako ne volim tvoga oca i tvoju majku, znači da zapravo ne volim ni tebe. Ako imaš otpor prema mojoj majci ili mome ocu, on će se pretvoriti u prepreku na putu ka ostvarenju naše ljubavi. Iz velike ljubavi partneri su spremni da se udruže i zajedno se uzdignu protiv svojih roditelja, prekinu kontakt s njima. To je, nakratko, ponekad i neizbežno da bi prevazišli i prerasli okvire i granice svoje porodične savesti. Često se na zeta ili snaju gleda kao na izvor opasnosti, zato se roditelji ponekad protive i ne mogu da prihvate partnera svoga deteta, što je sasvim normalna dinamika porodične savesti. Da bi se prevazišle granice porodične savesti, neophodno je odvojiti se nakratko od roditelja i otvoriti se ljubavi s voljenom osobom. To ne znači prekinuti nîti veze s roditeljima, one se nikad ne mogu prekinuti. U tim trenucima veoma je bitno s ljubavlju gledati na njene/njegove roditelje i reći voljenoj osobi: „Volim te. Volim tvoga oca u tebi, takvog kakav jeste, i volim tvoju majku u tebi, takvu kakva jeste.“ Nije dovoljno samo poštovati oca i majku voljene osobe, treba sebe dovesti dotle da ih volimo. Onda zaista volite partnera. Onda muškarac zaista voli ženu i žena voli muškarca. Savremenim brzim načinom života, u jeku globalizacije, na vlastitoj koži sve više doživljavamo otuđenje i odvajanje od sopstvene prirode.

„Nije dovoljno samo poštovati oca i majku voljene osobe, treba sebe dovesti dotle da ih volimo. Onda zaista volite partnera.“

Ono što su naši preci do pre nekoliko generacija mogli da nauče jedni od drugih, mlađi od starijih, u velikoj porodici u kojoj je zajedno živelo nekoliko naraštaja, te osnovne dinamike života postale su sve manje dostupne  – i gotovo nedokučive – jer savremeni način življenja gotovo da je sasvim uništio porodicu, taj osnovni izvor snage i ljubavi svakog od nas. I kada tako odrastemo, propustivši te osnovne lekcije života, kao da smo bačeni u hladnu vodu i već primorani da nekako plivamo da bismo preživeli…

Nenaučeni da primamo ljubav, dajemo je punim srcem i pokušavamo da ono što nismo naučili u osnovnoj školi – nadoknadimo na fakultetu. U malopređašnjem primeru vrlo slikovito smo videli koliko je neophodno proći kroz procese ne preskačući stepenike, ići bez žurbe, korak po korak. Koliko je neophodno na pravom mestu, u primarnoj porodici, naučiti verovati u ljubav, bez straha otvoriti oči i naučiti primiti, uzeti ljubav.

Ljubav se uzima da bi kasnije mogla da se daje. A šta se pretežno radi u periodu zaljubljenosti? Ljubav se samo daje. Samo se daje. Nema uzimanja jer, kada su oči zatvorene, kada se voli slepo, ne može se uzimati – nego se samo daje. Nema komunikacije, nema razmene, znači, ljubav ne može da raste jer nema uzvraćanja… I jedno i drugo su zaljubljeni i daju ljubav, ali ta ljubav koju daju ne dolazi na mesto kojem je daju, ona odlazi uprazno. Jer daje se slepo, zatvorenih očiju. Daje se dok se ne istroši. Zašto? Iz straha.