Možda vam deluje sitno. Možda vam deluje beznačajno. Ali svaki put kada detetu nešto oljuštimo, ubrzamo, pojednostavimo – oduzimamo mu priliku da malo poraste.
Jer – između želje i ispunjenja postoji prostor koji ne smemo preskočiti. To je prostor u kojem se gradi karakter.
Upravo o tome je pisao i defektolog Bojan Radović, čiji tekst prenosimo u celosti.
Učite decu da „ljušte“ kikiriki
Ne kroz lekciju.
Nego kroz iskustvo.
Ne zbog kikirikija.
Nego zbog strukture ličnosti.
Kikiriki koji sami ljuštimo djeluje ukusnije. Ne zato što je hemijski drugačiji. Nego zato što smo učestvovali u njegovom nastajanju.
Mozak voli nagradu – ali još više cijeni nagradu za koju se potrudio. Između želje i dobijanja postoji mali, gotovo nevidljiv prostor. To je prostor napora, čekanja, frustracije, pokušaja.
U tom prostoru se gradi samokontrola.
Tu se trenira odlaganje zadovoljstva.
Tu se razvija sposobnost da izdržiš nelagodu bez eksplozije.
Dijete koje mora da oljušti kikiriki:
✔ uči da ne dobija sve odmah
✔ uči da frustracija nije opasnost
✔ uči da trud ima smisao
✔ uči da nagrada dolazi poslije procesa
To nije samo vaspitna poruka.
To je neurobiologija.
Svaki put kada dijete izdrži malu nelagodu, aktivira se prefrontalni korteks – centar planiranja, kontrole impulsa i donošenja odluka.
Defektolog Bojan Radović: Velika većina roditelja čeka, čak i kad primeti da nešto nije u redu
Svaki put kada ne dobije sve „na klik“, jača se tolerancija na odloženu nagradu.
A to je jedan od najjačih prediktora kasnijeg uspjeha u školi, poslu i odnosima.
Ako sve serviramo oljušteno – brzo smirimo dosadu, odmah riješimo frustraciju, uklonimo svaki napor – dobijamo dijete koje je naviklo na instant regulaciju. Ali život ne funkcioniše na dugme.
Neće svaki zadatak biti zanimljiv. Neće svaki odnos biti lak. Neće svaki cilj doći bez truda.
Dijete koje nikada nije „ljuštilo“ kikiriki
- teže podnosi čekanje,
- teže prihvata poraz,
- teže istrpi napor prije nagrade.
Učite ih da čekaju red. Da završe započeto. Da izdrže dosadu bez panike. Da pokušaju ponovo kad ne uspije iz prve.
Ne učite ih da trpe poniženje. Ne učite ih da se odriču podrške.
Učite ih da izdrže mikro-frustracije svakodnevice. Jer karakter se ne gradi u trenutku kada nešto dobijemo. Gradi se u trenutku kada biramo da nastavimo iako nije lako.
Učite svoju djecu da „ljušte“ kikiriki.
Jer jednog dana neće ljuštiti kikiriki.
Ljuštiće ispite, konflikte, projekte, odgovornosti i odluke.
A tada će vam biti jasno zašto je onaj mali, tvrdoglavi kikiriki bio važan.
