Pišu: Gerald Hiter, Uli Hauzer
Kako to izgleda kad jednostavno samo postojimo? Kad činimo samo ono što hoćemo? Kad ujutru ustanemo, otvorimo prozor i radosno udahnemo vazduh? Radosni što smo živi. Radosni zato što smo na svetu. Radosni što imamo roditelje, porodicu.
Kako bi to bilo, kada bismo bar na trenutak mogli da se setimo šta se desilo kada smo prvi put ugledali svet? Kada smo videli oči majke i oca. Kad bismo mogli da se setimo kako nam je bilo prijatno da se u njiho-vom naručju smejemo, gučemo, plačemo; onda kada nam sopstvena nesavršenost nije nimalo smetala. Šta bismo dali da još jednom doživimo trenutak u kome smo iznenada iz tame došli na svetlost, u uzbudljivu pustolovinu koja se zove život? Sve je bilo tako veliko, tako novo, činilo se da nema ni prostora ni vremena; bilo je fantastično jednostavno postojati. Postojati bez velikih zahteva, samo disati, jesti, piti spavati. Kad smo umorni, mi zaspimo. Ako smo tužni, plačemo. I veseli smo kada nas neko radosno pogleda.
„Sada smo odrasli, detinjstvo i prvobitna začuđenost odavno su ostali iza nas. Dužnost, odgovornost, navika, uništili su ono što je nekada bilo.“
Šta bismo dali da možemo još jednom da budemo dete i da dečjim očima posmatramo svet? Da se opažaji smenjuju velikom brzinom, da se stalno čudimo i divimo, da smo suviše uzbuđeni da bismo mogli zaspati, umorni od svih utisaka? Tada bismo bili očarani šumovima i mirisima, i svime što možemo da vidimo. Maštali bismo, otkrivali bismo svet, igrali se u životu. Bili bismo kraljevi, nikad sluge. Zamišljali bismo da smo na Mesecu i da putujemo kroz vreme. I da ostali samo čekaju da vide naše titanske podvige i da kažu: odlično, bato, svaka ti čast.
Kako je to bilo jednostavno! I kako je od tada, od našeg detinjstva, život postao težak. Prvobitna lakoća je nestala i sve je postalo tako mučno i teško. Šta se izrodilo iz tadašnjeg oduševljenja životom? Iz osećanja da svaka sekunda donosi nešto novo, da svaki minut donosi uzbudljiv doživljaj, da svaki sat donosi drukčije viđenje stvari?
Sada smo odrasli, detinjstvo i prvobitna začuđenost odavno su ostali iza nas. Dužnost, odgovornost, navika, uništili su ono što je nekada bilo. Jednostavno je postalo složeno. Sporo je postalo brzo. Veliko – malo. Mi više ne trošimo vreme, sad vreme troši nas. Okrećemo se ukrug. Umorni smo i iscrpljeni, osećamo se istrošeno i pretovareno. Ritam sveta rada određuje svakodnevni život, određuje naše veze i način našeg mišljenja. Tehnički napredak, društvene promene i tempo života – stvari koje svakog dana doživljavamo – sve više izmiču ne samo kontroli već i razumevanju. Život se pretvorio u sposobnost podnošenja stresa; on mora da bude efikasan, savršen, optimalan. Sve mora da ima smisao i cilj; naš život je postao analiza. Mi procenjujemo i nas procenjuju, životna utakmica obuzela je sve strane našeg bića; prodrla je u izbor partnera, u rođenje deteta, u posao i u slobodno vreme. Uhvaćeni smo u mašinu i glava nam je puna predstava i pojmova. Jedva stižemo da u tu zbrku unesemo neki red. Za sve što nam se dešava nemamo reč, ali nemamo ni vremena da o tome razmislimo. Nemamo vremena da mislimo šta se dešava i šta je bilo. Jurimo kroz život zaboravljajući da živimo; postali smo mašina koja radi, ne postavljajući pitanja. Izručeni smo na milost i nemilost sistemu u kome vladaju samo tri reči: Ja; Sve; Odmah. To je užurbano trojstvo naših dana.
