Piše: dr Zoran Milivojević
Raspad tradicionalnih polnih uloga muškarca i žene je doveo i do nestanka nekih drugih društvenih uloga. Nestale su i tradicionalne uloge oca i majke, pa i sam tradicionalni način vaspitanja. Danas je svaki čovek na neki način poseban, svako se trudi da izgradi svoju individualnost. To se odnosi i na vaspitanje dece. Više ne postoji nijedan opšteprihvaćeni ili dominantini model vaspitanja dece, već mnogo različitih, često veoma suprotstavljenih modela, pa različiti roditelji imaju različite poglede na vaspitanje.
„Danas je svaki čovek na neki način poseban, svako se trudi da izgradi svoju individualnost. To se odnosi i na vaspitanje dece.“
Svaki roditelj ima tendenciju da smatra da je njegov način vaspitanja najbolji, a da su suprotni načini katastrofalno loši po dete. Zbog ovakve razlike nikada ne možemo unapred znati šta neko misli o vaspitanju dece sve dok ne porazgovaramo sa tom osobom. Posledica je da više ne važi izreka da nisu roditelji ti koji vaspitavaju dete, nego da ga vaspitava celo selo. Nekada je to bilo moguće jer je između odraslih postojala saglasnost o tome kako se deca vaspitavaju i jedna vrsta neizgovorenog ugovora koja je davala pravo bilo kom odraslom, da vaspitno deluje i na onu decu koja nisu njegova deca. Danas više nije tako.
„Vi možete misliti da pomažete jer vaspitno delujete na tuđe dete ponašajući se prema njemu kao da je vaše rođeno, a njegov roditelj može misliti da mu zlostavljate dete.“
Danas se smatra da su deca u isključivoj vaspitnoj nadležnosti svojih roditelja, koji mogu imati ovakav ili onakav pogled na vaspitanje. I zato vi možete misliti da pomažete jer vaspitno delujete na tuđe dete ponašajući se prema njemu kao da je vaše rođeno, a njegov roditelj može misliti da mu zlostavljate dete. Situacija u kojoj odrasla osoba treba da utiče na tuđe dete da popravi svoje ponašanje je posebno osetljiva. Razmotrimo situaciju u kojoj je roditelj prisutan i situaciju u kojoj detetov roditelj nije prisutan.
