Piše: Vesna Smiljanić Rangelov
Netrpeljivost prema nadimcima uočava se još u porodilištu kada u pauzama između kmekova, kraćim od perioda kad se upali zeleno i svirne onaj otpozadi, mame ćaskaju o tome kako je i zašto izbor pao baš na to ime. Ime je ekvivalent ličnosti i kao i u davnoj prošlosti i danas se pažljivo bira. Možda još pažljivije pošto ga uglavnom nadevaju roditelji. Često ćete međutim čuti da izbor nije pao ni prema njegovom (magijskom) značenju, ni po svecu, ni po babu ni po stričevima, ni prema likovima iz romana i serija, ni prema svetskim ili političkim zvezdama – nego je odabrano tako da se od njega ne može načiniti nadimak. „Samo da mi dete ne zovu tako i tako.“ Kasnije, u parkiću i vrtiću shvatate da je tema i dalje otvorena, a da problem nije mali: „Mi odabrali ime od tri slova da mi dete zovu kako se zove, a kad čujem da mu ga produžavaju, lepo podilkanim…“ Jadne bake i deke, pardon babe i dede, pomislim.
„Minulo je i ne tako davno vreme kada je dozivanje deteta punim imenom značilo samo jedno: nešto žestoko nije u redu.“
Odavno je minulo vreme kada je vladao običaj skrivanja detetovog pravog imena da se ne bi prizvale zle sile. Minulo je i ne tako davno vreme kada je dozivanje deteta punim imenom značilo samo jedno: nešto žestoko nije u redu. Obično se prozor „sam razbio“, sok „sam prosuo“ na beli stolnjak, saksija „sama pala“ i sl. Nije mi lako zamisliti taj stepen samokontrole da se detetu, pa još svome, dosledno obraćaš punim imenom. Uz prećutnu zabranu nadimaka, tu i tamo, promiču stavovi da, kao što (naravno!) dete ne treba čašćavati pogrdnim imenima, treba pažljivo birati imena odmila. Jer se, kaže, dete onda poistovećuje sa osobinom datog „pojma“, počesto životinjčeta, kucom, macom, mišom?!, PRASETOM!!! i onda valjda razvija osobine tih životinja, poraste mu rep i počne da grokće… Pored meni omiljene igre „doktora“ s decom, kada s neoborivim alibijem prstom ne mrdam, dok me oni titraju, ponekad dobijem i „masažu“, ponekad flaster u kosu – druga omiljena igra mi je „mladunaca“. Koliko smo samo glasova, pokreta ponašanja i oponašanja izmenili – sad mi frka, šta će s njima biti! Dakle, koješta.
Nadevanje dece pozivnim, kučećim, imenima je nešto najogavnije što desilo Srbiji!
Uz ove političare uskoro i uz pomoć majki, potpuno ćemo zatrpati sopstvenu kulturu…
Do juče smo samo pse dozivali sa Leo!, Eo!, Nea!… A pitam se, ako već koristimo Lara, Mara, Sara, Tara, zašto ne i Para, Kara, Jara?
Mislim da je to sve samo odjek ogromnog primitivizma i malograđanštine! Pokušaj neukih ljudi da se „uklope“ u gradski, toliko neophodni, stil života. Misle ako im se dete ne bude zvalo po sutrašnjoj modi da neće moći da ima silikone i muža sa džipom, ili neće biti baja za kojim će neka iz ženskog opisa, da padne u trans.
Gadosti!
Kod Slovaka ima Jara ime, sto je skracenica od imena Jaroslava ili Jarmila. Valjda svako ima razlog zasto je detetu dao bas to ime ko je dao, svidelo se to meni, tebi ili autorki ovog teksta. Meni se ne svidjaju kratka imena ali ni skracivanje imena. Barem ne u smislu da se skroz izbaci iz upotrebe celo ime. Svoju cerku zovem i skraceno i punim imenom i to nezavisno da li sam ljuta ili ne. Licno bih vise volela da su mene zvali Tatjana a ne Tanja. Koji ocin sam onda upisana Tatjana kad me tako nikad niko ne zove i nije zvao? A vise mi se svidja nego krace.