Piše: Dženifer Fink
Povratak posle raspusta u školu nije bio ni malo lak za njega. Jedino što se od njega zahtevalo je da sedi mirno i sluša. Stvari koje su najteže za dečaka. Sedite mirno. Budite tihi. Ne radite ni manje ni više od onoga što se od vas očekuje. Sve to njemu je bilo kao zatvor, i zato je i njegovo ponašanje postalo – zatvoreničko. Učiteljica mi je odmah poslala poruku da dođem u školu na razgovor. Bio je ratoboran, svadljiv, nije hteo da sarađuje.
Moja pretpostavka da će mu trebati neko vreme da se ponovo navikne na zatvorski režim i bojazan od iščekivanja takvog ponašanja su se obistinile.
Pročitajte i: Učenici bolje pamte stojeći nego sedeći
Nedostatak kretanja i kruta ograničenja u vezi sa modernim školovanjem, ubijaju detinju vedrinu i živahnost sve dece a posebno dečaka.
Da li to nekome zvuči suviše dramatično? Možda. Uostalom, većina nas ide kroz školovanje i nekako preživimo manje ili više netaknuti. Ali ako stvarno malo dublje razmislite o tome, možda se sećate šta ste mrzeli o školi. Možda se sećate da su vam trebale godina posle škole da ponovo povratite svoju dušu i strasti, i hrabrost da ih sledite.
Sva deca, dok pokušavaju da se uklope u okruženje koje im traži da suzbiju najbolje i najoriginalnije delove sebe, dakle u uštogljeno okruženje škole, susreću se sa izvesnom količinom stresa.
Ovo nije slucaj samo sa decacima.
I ja sam mama sedmogodišnjaka koji za mesec i po dana treba da krene u drugi razred… Prvi razred je bio pakao, i za njega i za mene… On je bojkotovao skoro sve školske aktivnosti a moj zadatak je bio da ga nateram da kući nadoknadi sve propušteno u školi…Jedva smo dočekali raspust. Dete mi je željno igre, akcije, avantura, boravka napolju…a ja treba da ga pritiskam da sedi i uči. Tužno !!!