Razumem da među silnim promenama koje su se dogodila preovlađuju blagostanje, jednakost rasa, polova i naroda, vodovod, antibiotici i ko zna kakve sve tehnologije.
Ali u isto vreme, mislim da je naš trenutni pristup obrazovanju krut i uštogljen, i da ne poštuje potrebe dece, posebno potrebe naših momaka.
Momci danas nisu fundamentalno drugačiji od dečaka pre 150 godina. Ipak, danas su ograničeni na učionice i očekuje se da ostanu u njima najveći deo svog dragocenog detinjstva koje vapi za fizičkom aktivnošću, zabavom i avanturama. Tako da, pored svih obaveza, naši momci još moraju da se bore i sami sa sobom i svojim potrebama, što direktno znači – protiv svoje prirode. Zbog toga mnogo više momaka odustaje od daljeg školovanja.
Pročitajte i: Pravi razog zbog kog se deca vrpolje
Momci prosto odustaju od dalje borbe sa samima sobom i idu linijom manjeg otpora. Dalje obrazovanje zahteva još sedenja i još učenja , a to je za njih nepodnošljivo.
Jedino o čemu mislim, nisu ocene mog sina i njegov uspeh. Mislim samo o tome da mu školski sistem, takav kakav jeste, ne slomi srce i ne ubije duh vedrog deteta. Ne ostaje mi ništa drugo nego da mu obrišem suze, odem kod učiteljice na razgovor i pustim ga „na slobodu“ kad god smo u mogućnosti da vreme provodi napolju.
Isto tako, pišem ovaj tekst kao podršku svim drugim roditeljima dečaka, da znaju da nisu sami! Želim da znaju da problem nije njihov sin, već sistem koji nije prilagođen deci u razvoju a posebno dečacima.
Prevela: Jasmina Jovanović
Izvor: Vašington post
Ovo nije slucaj samo sa decacima.
I ja sam mama sedmogodišnjaka koji za mesec i po dana treba da krene u drugi razred… Prvi razred je bio pakao, i za njega i za mene… On je bojkotovao skoro sve školske aktivnosti a moj zadatak je bio da ga nateram da kući nadoknadi sve propušteno u školi…Jedva smo dočekali raspust. Dete mi je željno igre, akcije, avantura, boravka napolju…a ja treba da ga pritiskam da sedi i uči. Tužno !!!