Deca se nisu mnogo promenila u poslednjih 150 godina; naše društvo jeste. Dakle, mom sinu i dalje treba kretanja, mnogo više nego što današnji obrazovni sistem nudi.
Piše: Dženifer Fink
Povratak posle raspusta u školu nije bio ni malo lak za njega. Jedino što se od njega zahtevalo je da sedi mirno i sluša. Stvari koje su najteže za dečaka. Sedite mirno. Budite tihi. Ne radite ni manje ni više od onoga što se od vas očekuje. Sve to njemu je bilo kao zatvor, i zato je i njegovo ponašanje postalo – zatvoreničko. Učiteljica mi je odmah poslala poruku da dođem u školu na razgovor. Bio je ratoboran, svadljiv, nije hteo da sarađuje.
Moja pretpostavka da će mu trebati neko vreme da se ponovo navikne na zatvorski režim i bojazan od iščekivanja takvog ponašanja su se obistinile.
Pročitajte i: Učenici bolje pamte stojeći nego sedeći
Nedostatak kretanja i kruta ograničenja u vezi sa modernim školovanjem, ubijaju detinju vedrinu i živahnost sve dece a posebno dečaka.
Da li to nekome zvuči suviše dramatično? Možda. Uostalom, većina nas ide kroz školovanje i nekako preživimo manje ili više netaknuti. Ali ako stvarno malo dublje razmislite o tome, možda se sećate šta ste mrzeli o školi. Možda se sećate da su vam trebale godina posle škole da ponovo povratite svoju dušu i strasti, i hrabrost da ih sledite.
Sva deca, dok pokušavaju da se uklope u okruženje koje im traži da suzbiju najbolje i najoriginalnije delove sebe, dakle u uštogljeno okruženje škole, susreću se sa izvesnom količinom stresa.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Nastavnica koji svojim đacima pravi igračke po njihovim crtežima
Nastavnica jedne autralijske škole obradovala je svoje učenike za Božić tako što im je kao iznenađenje napravila plišane igračke inspirisane njihovim crtežima. Svih 22 đaka šestog razreda dobili su plišane...
Nagrada za najboljeg gimnazijskog profesora nosiće ime Jovana Kneževića
U svečanoj sali Šeste beogradske gimnazije održana je komemoracija profesoru Jovanu Kneževiću koji je preminuo u subotu. Komemoraciji, koja je počela minutom ćutanja, u punoj sali prisustvovali su nekadašnji učenici...
Neću više da crvenim na roditeljskom!
Dan kao i svaki drugi. Razdragana sam napustila kancelariju, svratila do pijace po neki zeleniš i krenula po sina u školu. – Mama, zvala te je učiteljica da sutra dođeš...
Dobrica Erić: Pismo učitelju
Dragi gospodine Učitelju, ne znam Da li si na ovom ili onom svetu Tvoja reč je za mene bila kao sezam Kojim se otvaraju gradine u cvetu. Naučio si me...
Ovo nije slucaj samo sa decacima.
I ja sam mama sedmogodišnjaka koji za mesec i po dana treba da krene u drugi razred… Prvi razred je bio pakao, i za njega i za mene… On je bojkotovao skoro sve školske aktivnosti a moj zadatak je bio da ga nateram da kući nadoknadi sve propušteno u školi…Jedva smo dočekali raspust. Dete mi je željno igre, akcije, avantura, boravka napolju…a ja treba da ga pritiskam da sedi i uči. Tužno !!!