Piše: Renata Senić
Termin „helikopter roditelji“ odnosi se na roditelje koji su sveprisutni, obleću oko dece, ometaju im igru, brane ih od svih poželjnih i nepoželjnih frustracija – ne ostavljaju ih na miru.
Takav model vaspitanja je onesposobljavajuć za dete. Deca osećaju sve što osećaju i roditelji, a ovakvi roditelji su najčešće motivisani preteranim brigama – anksioznostima. Dakle, kada je roditelj preplavljen anksioznošću, on to prenosi i na dete. Umesto da tu bude kao starija i kompetentnija osoba koja uči dete kako da se nosi sa stresnim situacijama i životnim izazovima, na dete prenosi nemir – koji u ranim danima, dete niti može da razume, niti da obradi. Ono, naravno, i samo postaje preplašeno i nije u mogućnosti da adekvatno prepoznaje i obrađuje svoje emocije.
Neka, majka će to da uradi
Posledice ovakvog roditeljstva
Taj model roditeljstva šalje poruku detetu da roditelj ne veruje u njega. Logično, ako ne puštamo dete da se samo izbori s nekom teškoćom, mi mu, hteli to ili ne, upućujemo da ne verujemo da je sposobno za to. To dovodi do niskog samopoštovanja i samopouzdanja. Dodatno, roditelj šalje poruku da je on (roditelj) sposoban i (između redova) da je najbolje da dete bude uz njega, jer će on i nadalje da mu “pomaže”. Takva pomoć je uvek medveđa usluga jer je suočavanje s frustracijama neophodno za psihološki rast i razvoj.
Ako ne naučimo dete da toleriše frustraciju, kroz život će ići veoma teško. Vrlo je moguće da će sutra pronaći partnera koji će mu vršiti funkciju koju je prethodno obavljao roditelj, a onda će se osećati zavisno od tog partnera, što je recept za nesrećan brak.
