Piše: Zoran Milivojević
U razgovorima sa mladima često možemo da čujemo da je ovde – u školi, porodici, gradu, državi, regionu – sve bezveze. Kada je nešto bez veze, ono nije povezano ni sa čim, ono nema smisla. Izraz „bezveze” označava nemogućnost nalaženja smisla. A kada se u mladu generaciju uvuče besmisao, kada postanu nihilisti i negativisti, to je znak za uzbunu.
Jednu podgrupu mladih čine oni koji su istovremeno uvereni u svoju vrednost i u bezvrednost ljudi iz okruženja. Oni veruju: „Ja sam u redu, a drugi su bezveze.” Njima su u redu i njihovi malobrojni istomišljenici kojima se okružuju i sa kojima se zatvaraju u „uzvišene” grupice i supkulture. One se takmiče u uzvišenosti tako što se međusobno preziru, ali sve one prezrivo gledaju na „raju”.
U njihovim glavama je samopoštovanje čvrsto povezano sa prezirom prema drugome: moraju da preziru i osuđuju da bi osećali da vrede i da bi drugima pokazali da su „iznad”.
Većina njih ima fantaziju da je tamo negde, daleko odavde, mnogo bolji, bogati i pravedni svet u kojem bi oni mogli da odlično funkcionišu, samo kada bi taj svet hteo da ih primi. Svoje odbijanje pripadanja „bezveznoj” zajednici naglašavaju tako što često koriste strane reči, najčešće engleske.
