Najugroženija je podgrupa mladih koji veruju „ja sam bezveze, drugi su bezveze”, što je pozicija istovremenog prezira i prema sebi i prema drugima. Dok su oni prvi u konfliktu sa okruženjem koje preziru da bi mogli da poštuju sebe, kod drugih je konflikt unutrašnji, tako da ni promena okruženja ne bi promenila negativan stav prema sebi.
Kada mnogo mladih ne vidi smisao, tada u generaciji nema ni energije ni kretanja ka nekom smislenom cilju, već se kolektivno životari i čeka. To je depresivna pozicija iako ponašanje ne liči na depresiju: zavisnost od igrica, pornografije i socijalnih mreža, uzimanje droga, alkoholisanje, kockanje, ekstremni sportovi, istrajavanje u površnom hedonizmu…
Smisao ne postoji sam po sebi, već ga ljudi nalaze ili tačnije, pripisuju određenim stvarima. Kada mlada osoba izjavi da je nešto bezveze, roditelj treba da se aktivira i tome suprotstavi. Treba da istraži zašto tako misli, šta bi za nju bilo smisleno. On treba da joj dokazuje da veza i smisao postoje, da kod nje negativizam suzbija argumentima. Iako se mlada osoba sa tim neće složiti, ovakvi razgovori pozitivno deluju na nju.
Roditelji koji svoje razočaranje životom u datom okruženju prenose na decu prave grešku. Mnogi dobri đaci su odlično funkcionisali u uređenom sistemu, a kada je postao neuređen, oni su postali neprilagođeni. Ne želeći da promene sebe i svoje vrednosti, ovi pripadnici srednje klase su okrivili sistem. Iako na to imaju puno pravo, prenošenje toga na mlade deluje toksično.
Izvor: Politika
