“Uspeh je kada vas dete prevaziđe, kad pogledate svog sina ili ćerku i shvatite da su ispali bolji od vas.” Odlazeći potpredsednik Sjedinjenih Država Džo Bajden ponosni je tata, čovek koji svoj životni put nije merio time koliko se dugo zadržao u Beloj kući ili pred diplomcima Jejla, kojima je i uputio ovu rečenicu, tokom čuvenog prošlogodišnjeg govora u pilotskoj jakni i rejbankama. Već time ko i kakva su postala njegova deca.
Ništa nije pogrešno želeti da deca budu bolja od nas jer su se i Donald Tramp i Barak Obama pobrinuli da izvedu svoju decu na put, da iskoristim termin moje babe. Ali tu se roditeljski snovi ne završavaju jer “izvesti dete na put” obično znači da ono postigne nešto zbog čega će otac i majka biti ponosni.
Gde je, ipak, granica, u pružanju podrške deci u usponu i šta znači to dati detetu zdravu osnovu da startuje u životu? Za dete može da bude veliki teret da ispuni očekivanja porodice, ali isto tako može da se dogodi i da samo bude neambiciozno.
Ovo je drugačije vreme, i generacije se razvijaju na načine koji su ponekad teško razumljivi starijima. To su deca koja rastu u potpuno digitalnom svetu i današnji standard nije biti fudbaler, ili pevač, ili hirurg, ili profesor, već biti Mark Zakerberg.
“Kako da dete prevaziđe roditelje ili da postane Mark Zakerberg, ili kao bilo ko drugi ko je danas primer uspešnosti, pitanje je koje spada u retka kompleksna pitanja koja imaju relativno jednostavan odgovor. Najbolji način da dete ima šansu da prevaziđe svoje roditelje ili da postane uspešno, ma kako to definisali, jeste da roditelji to i ne pokušavaju”, kaže profesor razvojne psihologije dr Aleksandar Baucal sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. “Ili, što bi rekli u nekim zabavnim emisijama: ‘Ovo ne pokušavajte kod kuće.’ Ima više razloga zašto nije dobra ideja da roditelji teže da ih dete prevaziđe. Prvo, ono što su roditelji postigli u svom životu, ma kako da su uspešni u njemu, jeste ono što je njima bilo važno i čemu su posvetili svoj život. Ipak, ne mora da znači da je to isto važno i za njihovo dete. U tom slučaju može da se desi da roditelj u detetu vidi samo sebe ili samo ono što liči na nju ili njega, ali ne i dete. Drugo, ono čemu su se roditelji posvetili odražava i sticaj okolnosti u kojima su oni odrastali i duha vremena kada su pravili svoje odluke. Međutim, okolnosti u kojima žive njihova deca mogu biti sasvim različite i samim tim dobri izbori roditelja mogu biti pogrešni izbori za njihovu decu. Treće, od zagledanosti i posvećenosti tome da ih dete prevaziđe roditelji će propustiti priliku da izgrade dobar odnos sa detetom što je važno za svaki uspeh u životu. Ovde je važno reći da želja roditelja da ih dete prevaziđe često počiva na brizi za budućnost svoje dece. Ta briga je sasvim pozitivna i spada u ‘muke’ roditeljstva, ali težnja da ih deca prevaziđu nije jedini, a nije ni najbolji način da se odgovori na tu vrstu zabrinutosti.”
