Čak i kad stručnjak kaže da nije dobro upinjati se toliko da dete dostigne Džobsove visine — jer to i ne mora da bude obavezan uslov da će uspeti — neki roditelji ne odustaju jer ne prepoznaju šta rade. Biti roditelj nije jednako imati decu. Kako onda ne upropastiti dete, a motivisati ga da bude bolje od nas? Kako da dostigne visine, ali da mu ciljevi po sebi ne budu naši ciljevi?
“Roditeljstvo, odnosno odrastanje je zajedničko dugačko putovanje roditelja i dece u neizvesnu budućnost”, kaže profesor Baucal. “Kako danas stvari stoje u svetu i kako se on sve brže menja u sve neizvesnijim pravcima, budućnost naše dece je sve neizvesnija. Šta da se radi u takvoj situaciji? Prvo treba odrediti cilj, čime se vraćamo na našu temu. Najbolji cilj kojem kao roditelji možemo da se posvetimo jeste da, dok odrastaju, deca budu sve bolja i bolja u odnosu na sebe, da sutra prevaziđu sebe od juče i da razviju osobine, vrednosti, identitete, kvalitetne odnose sa drugima i kompetencije pomoću kojih će da postepeno preuzimaju navigaciju sopstvenim životom i da donesu najbolje odluke za sebe i svoj život u budućnosti. Mi kao roditelji ne možemo da donesemo unapred odluke koje će naša deca morati da prave u svojoj budućnosti u nekim ključnim tačkama svog života. Nama njihova budućnost nije predvidljiva i možemo lako da je pomešamo sa onim što smo mi doživeli u prošlosti ili našoj sadašnjosti. Iz tog razloga mi kao roditelji ne treba da težimo nekoj definisanoj budućnosti za našu decu, već da im pomognemo da se kroz dobar odnos sa nama i zajedničko iskustvo pripremimo da budu sve samostalnija i da budu pripremljena da u toj budućnosti donesu najbolje odluke za sebe. U zavisnosti od sveta u kojem budu živeli, u zavisnosti od sebe kakvi budu bili u tom trenutku, u zavisnosti od onoga što im bude važno i čemu će želeti da posvete sebe i deo svog života do sledeće važne odluke. Uostalom, samo tako naša deca mogu da postanu sposobna da pomognu svoj deci da odrastu u iste takve ljude i da u toj dalekoj budućnosti naših unuka i oni budu sposobni da tragaju za sopstvenom srećom u životu.”
Čak su i Zakerbergovi pa i roditelji Bila Gejtsa morali da odgovaraju na pitanje kako se podiže genije. Ako ne postoji tačan recept kao kod pravljenja bakinog kolača, šta su osnove u odgajanju deteta koje je pod imperativom vremena u kojem živi, da mora da bude najmanje Zakerberg ili Džobs? Možda je tajna u slobodi?
