Mi u današnje vreme živimo u jednoj stalnoj ljubavnoj vezi sa samopoštovanjem. No, kako sa sažaljenjem izjavljuje profesor Roj F. Baumajster (Roy F. Baumeister), priznati istraživač problematike samopoštovanja: „Posle jedne generacije – i miliona i miliona dolara – ispada da smo izgleda pogrešili… Američko psihološko društvo je angažovalo mene i još nekolicinu stručnjaka da veoma detaljno i pažljivo pročešljamo ogroman broj objavljenih istraživanja na ovu temu i da procenimo koristi visokog stepena samopoštovanja. Evo nekih od naših obeshrabrujućih zaključaka.“ Dakle, čak i ja koji sam sa odbojnošću posmatrao kako niče razmažena generacija obasipana bezuslovnim pohvalama i nagradama, bio sam iznenađen upozoravajućim tonom njihovih zaključaka.
Kao prvo: „Visok stepen samopoštovanja kod školske dece ne rezultira boljim uspehom u školi.“ Reklo bi se da je, u najmanju ruku, upravo suprotno: da dobijanje visokih ocena dovodi do većeg samopoštovanja. Naime, jedno istraživanje Univerziteta Virdžinija Komonvelt nalazi da su fakultetski studenti sa osrednjim ocenama, koje su profesori često podsticali i hranili im samopoštovanje, na ispitima dobijali lošije ocene nego studenti kojima je rečeno da zagreju stolicu i više se potrude.
U slučaju odraslih, veće samopoštovanje jednako ne dovodi do boljeg učinka na poslu. Iako ljudi s visokim stepenom samopoštovanja ocenjuju svoj učinak na radu višom ocenom – čak sebe smatraju pametnijim i zgodnijim nego njihove kolege sa niskim stepenom samopoštovanja – ni objektivni testovi niti nepristrasne sudije ne nalaze bilo kakvu razliku u kvalitetu rada. Van radnog mesta, oni s visokim samopoštovanjem smatraju da ostavljaju bolji utisak, da imaju jače prijateljske veze, kao i bolji ljubavni život nego drugi ljudi, „ali podaci ne potvrđuju njihova laskava mišljenja o sebi. Šta više, ljudi koji previše vole sebe, često nerviraju druge svojim agresivnim i „sveznalačkim“ stavovima.“ Baumajster takođe ukazuje na podatak da samopoštovanje ne može da ukaže na to ko će biti dobar rukovodilac i da su neka istraživanja čak pokazala da je skromnost, neka vrsta poniznosti, a ne samopoštovanje, ključna osobina uspešnih vođa.
Često se smatra da upravo nedovoljno samopouzdanje može da bude uzročnik nasilja, „ali u stvarnosti nasilni pojedinci, grupe i nacije o sebi imaju visoko mišljenje“
Često se smatra da upravo nedovoljno samopouzdanje može da bude uzročnik nasilja, „ali u stvarnosti nasilni pojedinci, grupe i nacije o sebi imaju visoko mišljenje“. Osobe sa visokim samopoštovanjem sklonije su agresivnim reakcijama kada njihovo preuveličano mišljenje o sebi dobije kritiku ili se uvredi, ili kada neko osujeti njihovu potrebu za pohvalom. Na osnovu ovoga možete videti zbog čega u bilo kakvoj raspravi o razmaženoj deci prvo moraju da se preispitaju naša preduverenja o samopoštovanju.
Pripadnici kriminalnih bandi dokazano imaju visok stepen samopoštovanja, a isto tako i nasilnici u porodici. Nasilni kriminalci, za koje su nam rekli da „glume“ samopoštovanje, na skali ličnosti zapravo imaju najviše ocene za narcisoidnost (preterano samoljublje). Visoko samopoštovanje se takođe povezuje i sa maltretiranjem: „prema većini studija koje su rađene na ovu temu, jednostavno nije tačno da ispod površine ličnosti svakog siledžije leži jedno nesrećno dete s mržnjom prema sebi koje čezne za saosećanjem i pohvalama“. Visok stepen samopoštovanja ne sprečava decu i mlade da varaju, kradu ili eksperimentišu drogama i seksualnim radnjama. Deca sa mnogo samopoštovanja su čak i sklonija da probaju sve to već u ranom uzrastu.
Visok stepen samopoštovanja ne sprečava decu i mlade da varaju, kradu ili eksperimentišu drogama i seksualnim radnjama. Deca sa mnogo samopoštovanja su čak i sklonija da probaju sve to već u ranom uzrastu.
Baumajsterov zaključak je izričit:
Ukratko, uprkos velikim očekivanjima od samopoštovanja, istraživanje pokazuje da ono donosi samo dve prednosti. Od njega se osoba dobro oseća i podstiče inicijativu. To jeste dobro, ali je daleko ispod onoga što smo ranije očekivali, a veliko je pitanje da li opravdavaju trud i novac koji su škole, roditelji i terapeuti uložili u podizanje nivoa samopoštovanja. Posle svih ovih godina sa žaljenjem moram da kažem da je moj predlog sledeći: treba zaboraviti na samopoštovanje, a umesto toga se valja više usredsrediti na samokontrolu i samodisciplinu. Novija istraživanja pokazuju da bi to bilo mnogo bolje kako za pojedinca tako i za društvo – a možda bi ispunilo neka od onih obećanja koja je nekada samopoštovanje dalo, ali nije moglo da ispuni.
Dok ja i dalje koristim izraz „samopoštovanje“ kao zgodnu zamenu za „samopouzdanje“, lično sam rezervisan u pogledu našeg neprekidnog svesrdnog preuveličavanja dece na način na koji smo to dosada činili.
Pritom, kao što je to slučaj i sa nivoom holesterola, tako istraživanja o visokom samopoštovanju danas nalaze da postoje dobri i loši oblici istog. Na primer, jedna skorašnja studija u časopisu Journal of Personality podelila je visok nivo samopoštovanja na „čvrste i osetljive“ tipove, gde je osetljiv tip opisan kao varijabilan i manje stabilan. „Postoje mnoge vrste visokog samopoštovanja, a u ovoj studiji smo utvrdili da vrste koje su osetljive i plitke, ništa nisu bolje od niskog nivoa samopoštovanja“, kaže istraživač Majkl Kernis (Michael Kernis), profesor psihologije na Univerzitetu Džordžija. „Osobe sa osetljivim visokim samopoštovanjem kompenzuju svoje sumnje u sebe time što se upuštaju u preterane načine odbrane, zaštite i isticanja svojih osećanja sopstvene vrednosti.“ Sada postaje sve jasnije da su od mnogih oblika visokog samopoštovanja samo neki od njih u vezi s pozitivnim psihološkim funkcionisanjem. Ovo istraživanje kazuje ono što niko od nas nije želeo da čuje: da visoko samopoštovanje samo po sebi može ljude učiniti veoma nepoželjnim kada druge osobe (ili događaji) ugrožavaju njihov ego.
U nastavku: Naduvavanje ega
