Dajte mi dobro dete, pa da vidite kakav sam ja otac!
Duško Radović
(Odlomak iz knjige „Ko je gazda u vašoj kući“ Nevene Lovrinčević, Kreativni centar, 2012.)
Na Zemlji postoji između tri i trideset miliona životinjskih vrsta. Od tog broja sisara je oko 5.000. Ako posmatramo samo sisare, videćemo da svi oni, bez izuzetka, brinu o svojim mladuncima. To je i razumljivo, naravno, i predstavlja instinktivno ponašanje koje omogućuje održanje vrste. Sisari uglavnom o svojim mladima brinu dok oni ne dostignu zrelost. Sličnost s ljudima, svakako u zavisnosti od vrste, postoji u manjoj ili većoj meri. Iako smo na vrhu evolucione lestvice i iako nas od životinja razlikuju rezonovanje i razum, kao vrsta smo ipak, pre svega, deo prirode. U tom smislu, a u vezi s pitanjem roditeljskog autoriteta kojim se bavimo, veoma je zanimljiva sledeća činjenica: u životinjskom svetu ne postoji vrsta u kojoj mladunče što nije ostvarilo zrelost preuzima vođstvo u odnosu na roditelja i u kojoj je ono superiornije od roditelja. Takve vrste nema. Ideje o mladunčetu tigra koje se preteći kezi na oca, o mladunčetu gorile koje udara svoju nekoliko puta veću majku jer mu nešto nije po volji ili o slončetu koje ide na čelu krda odraslih slonova – teraju na smeh. One su smešne upravo zato što su apsurdne i što je tako nešto nemoguće.
„Odgovor na pitanje o tome zašto roditelji nemaju autoritet vrlo je jednostavan: zato što su ga se odrekli.“
Naravno, ideja o poređenju autoriteta u životinjskom svetu i našoj porodici nekom može izgledati sasvim nelogično ili čak i uvredljivo. Ipak, kada je pitanje autoriteta u porodici tako loše uređeno da remeti njeno normalno funkcionisanje i negativno utiče na sve članove porodice, nije li vreme da se zapitamo jesmo li možda sve suviše iskomplikovali? Nisu li nas silna pitanja i dileme oko toga ko je, zašto i u kojoj meri autoritet odveli na pogrešan put, pa smo se izgubili – na svoju štetu i na štetu svog deteta? I nije li vreme da se prisetimo toga da je pitanje autoriteta možda jednostavnije nego što nam se čini? Pa da onda, pre nego što počnemo da se bavimo pitanjem vraćanja autoriteta, time na koji ćemo način to učiniti i zašto, prvo shvatimo kako smo mi, roditelji, osobe kojima autoritet pripada po prirodnom ustrojstvu stvari i da nam za to nisu potrebni ničija saglasnost ni odobrenje, pa ni oni našeg mališana. Takođe je važno da to tako i doživljavamo.
Imam utisak da je tekst prekinut na pola. Taman kada ste završili sa kritikovanjem prve grupe roditelja (koji nisu ni zainteresovani za ovaj tekst) očekivala sam da napišete koje su to adekvatne metode za vraćanje autoriteta. To je, čini mi se i cela suština teksta. Dakle niste napisali samu suštinu.
Kao nova mama, ne znam mnogo o vaspitavanju. Ne podržavam kažnjavanje ni u jednom obliku ali neki red mora da postoji.
I uzroke problema u vaspitanju, i rešenja svih navedenih problema imate u knjizi BIT(KA) LJUBAVI, profesorke Milice Novković, autora i PORODIČNOG BUKVARA. Jelena, divno je sto ste se javili, imate mnogo sanse da napravite najzdraviji poklon za buducnost, sebi i svetu!
Djeci nedostaje empatija a ne autoritet. Autoritet je zamjena, veoma loša, za nedostatak uživljavanja u dječju perspektivu. Autor, sjedi, dvojka.
Teks je nedovrsen . Vi ste samo pisali o problemu a logican nastavak je bio kako resiti te probleme, sta raditi u tim situacijama. Lakse je kritikovati , nego savetovati. To svako moze jer su lose stvari uocljivije nego pozitivne.
Kako rešavamo probleme? Ako ste se već dohvatili ovg problema, trebali ste završiti tekst
Ja smatram da je autor ostavlja mesta za puno odgovora i mnogo razmišljanja. Autor nam daje ovo na diskusiju. Postoji jako dobar film o socijalnim mrežama, skoro snimljen. Ljudi koji su radili u Microsoft’s, Google, Instagram-u itd. daće vam čistiji sliku i jasne odgovore… Ovo je pitanje za sve pametne roditelje u vreme tehnologija… Svet nema rešenja, radi se o Kapitalizmu i prodaju.. Rešenje ostaje na roditeljima