Autor: Branislav Radivojša
Ekonomski forum u Davosu ove godine je bio posvećen razlikama između bogatih i siromašnih na svetskom planu, a mi u Srbiji imamo naše unutrašnje nejednakosti koje nisu tako velike kao globalne, ali ih zato ima svuda. Pa čak i u školama, iako one nisu lako vidljive.
Objašnjavajući otkud ove nejednakosti, sociolog Danilo Vuković kaže da se obrazovanje danas sve više posmatra kao sistem koji priprema radnike za tržište rada, a ne ljude spremne da učestvuju u javnom životu.
– Nekada su politički ciljevi i ideologije, na primer, jednakost i socijalna pravda, u mnogome definisali pravce razvoja obrazovanja, a sada to mesto postepeno zauzimaju preduzetnički duh i veštine potrebne za zapošljavanje – navodi ovaj saradnik Sekons grupe za razvojnu inicijativu koja se bavi problemima nejednakosti u našem društvu.
– Sada škola nije jedino, a često ni centralno mesto učenja. Istraživanja su pokazala da dolazi do pomeranja „događaja učenja” iz školskog u vanškolski, odnosno, porodični prostor. Bolje rezultate postižu učenici koji imaju podršku porodice, a to su deca čiji su roditelji sa višim obrazovanjem. Zato je među decom najnižeg socioekonomskog statusa funkcionalno nepismenih 55 odsto, a samo sedam procenata onih s najvišim postignućima na PISA testu, dok je među decom najvišeg socioekonomskog statusa 24 odsto funkcionalno nepismenih i isto toliko onih s najvišim postignućima.
Pitamo ovog docenta na Pravnom fakultetu u Beogradu zašto se dopunska nastava dovodi u vezu s nejednakostima u obrazovnom sistemu, a on odgovara da više od trećine ovdašnjih učenika pohađa dodatne časove, a više od četvrtine dopunske.
Jedan od razloga zašto je deci potrebna dopunska nastava pokazuje se u nalazima PISA studije: časovi maternjeg jezika u Srbiji traju u proseku 145 minuta nedeljno, dok učenici u zemljama OECD-a imaju na raspolaganju 217 minuta. Prosečan nedeljni fond časova matematike u Srbiji iznosi 155, a u državama OECD-a 214 minuta.
Budući da naša deca ne dobijaju dovoljnu podršku od obrazovnog sistema, mnogi roditelji okreću se plaćanju privatnih časova. Šta je u tome nejednakost? U činjenici da privatne časove najmanje pohađaju deca kojoj su oni najpotrebniji: Romi, deca iz seoskih sredina i siromašnih porodica.
– Očekivano, privatne časove češće pohađaju učenici višeg socioekonomskog statusa (53 odsto) nego oni iz nižih slojeva (32 procenta). Ova razlika je manja u većini evropskih zemalja sa uspešnim obrazovnim sistemima – kaže Vuković i objašnjava da se nejednakost iskazuje i kroz druge vannastavne aktivnosti: 29 odsto dece mlađe od 15 godina pohađa privatne časove stranog jezika, 35 odsto trenira neki sport, ali je i učešće u ovim aktivnostima u najjačoj vezi sa obrazovanjem roditelja i njihovim prihodima – što su prihodi i obrazovanje viši, veća je i šansa da će deca ići na ove dodatne aktivnosti.
– Promene u okviru tradicionalne javne škole dovele su do rasta novog tržišta, vrednog nekoliko stotina miliona evra, tržišta privatnih pružalaca obrazovnih usluga, bilo da je reč o nastavnicima, privatnim školama jezika, privatnim školama, ili izdavačima udžbenika, pružaocima rekreativnih usluga… – dodaje naš sagovornik.
I takozvane tabele uspeha učenika i škola Danilo Vuković dovodi u vezu s naglašenim jačanjem tržišne logike u obrazovanju. Neka evropska istraživanja pokazuju da uvođenje konkurencije među školama na osnovu uspeha njihovih učenika dovodi do toga da dobre škole uspevaju da privuku dobre učenike, naročito iz porodica srednjeg i višeg socioekonomskog statusa.
Nešto slično dešava se i kod nas. Prvu promenu registrovalo je PISA istraživanje iz 2009. godine: škole koje imaju viša postignuća na PISA testu imaju i više učenika iz porodica s višim socioekonomskim statusom.
Kako se ova konkurencija među školama odražava na đačke ocene? Tako što su one sve više „nediskriminativne”, a u stvari – neobjektivne. Prosečna ocena učenika u osnovnim školama je viša od četiri, a čak tri četvrtine njih na kraju osnovne škole ima odličan ili vrlo dobar uspeh.
Štaviše, svedoci smo inflacije najboljih i nadarenih đaka: svaki sedmi učenik u Srbiji je „vukovac”, petina je osmi razred završila s peticama iz svih školskih predmeta, a čak polovina sa odličnim uspehom.
„Ovo je očigledan odgovor škola na marketizaciju, odnosno uvođenje tržišnih principa u njihov rad. I to odgovor sistema sa slabom sposobnošću kontrole kvaliteta i u situaciji demografskog pada, kada je broj đaka sve manji, a time i imperativ da se oni privuku i tako obezbedi ekonomski opstanak škole sve veći.”
– Pomenute promene pokazuju da se kvalitet obrazovanja u Srbiji urušava zbog reformi inspirisanih neoliberalnim politikama. Te promene posebno pogađaju niže socijalne slojeve, koji moraju da investiraju u resurse koje nemaju, pre svega u socijalni i ekonomski kapital, kako bi pomogli u obrazovanju svojih mlađih naraštaja. Ekonomske i društvene nejednakosti na ovaj način se razvijaju vrlo rano, kada individualni razvoj dece tek počinje i kada ona, kroz obrazovanje, prave prve korake u svom budućem pozicioniranju u društvu. To stvara teško nadoknadive gubitke za decu iz nižih društvenih slojeva – zaključuje Danilo Vuković.
Izvor: Politika
