Zahvanost funkcioniše kao mišić. Ukoliko uložite napor u to da uvidite zbog čega imate sreće, osećaj zahvalnosti se uvećava. Štaviše, oni koji se osećaju manje zahvalnim od drugih dobijaju više ovim naporom.
Prema studiji koja će biti objavljena 2014. godine u časopisu School Psychology Review, među grupom od 122 učenika osnovnih škola koji su tokom nedelju dana dana učili o konceptu nesebičnosti, osećaj zahvalnosti se dvostruko povećao.
“Stara izreka da se virusi prenose a ne uče ovde se pokazala na delu” kaže Robert Emons, profesor psihologije na Kalifornijskom univerzitetu. Roditelji moraju i svojim primerom da podstiču takvo ponašanje koje će “ojačati” mišić zahvalnosti kod dece. “To nije ono što roditelji žele da čuju, ali ne možete na decu preneti ono što sami nemate” objašnjava Emons. Zbog toga je najvažnije za nas odrasle da shvatimo da ni sami baš ne negujemo osećaj zahvalnosti.
Sam čin zahvaljivanja ima opipljive rezultate, pokazuju istraživanja. Studija iz 2008. sprovedena na 221 detetu analizirala je učenike šestog i sedmog razreda koji su dobili zadatak da svakog dana tokom dve nedelje zapisuju po pet stvari zbog kojih su zahvalni. Posle tri nedelje, učesnici eksperimenta pokazivali su bolje rezultate u školi i veće zadovoljstvo svojim životom u poređenju sa decom koja su imala zadatak da svakog dana zapišu pet stvari koje im smetaju.
