Autor: Katarina Đorđević
U Srbiji radi svega 350 logopeda, što u statističkom prevodu znači da jedan stručnjak za govorne mane pokriva više od 20.000 stanovnika. Zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru i odlaska u penziju, broj logopeda u zdravstvu poslednjih godina postepeno je smanjivan, pa u nekim beogradskim opštinama samo jedan ili dva logopeda rade sa decom predškolskog i školskog uzrasta. S obzirom na to da broj mališana sa govornim manama stalno raste, logopedi u primarnoj zdravstvenoj zaštiti ne uspevaju da sprovedu adekvatan stručni tretman, odnosno da rade sa decom barem dva puta nedeljno.
Sve su ovo razlozi zbog kojih je Udruženje logopeda Srbije pre tačno godinu dana od Vlade Srbije zahtevalo hitno usvajanje zakona o logopedskoj delatnosti. Predstavnici ovog strukovnog udruženja tada su istakli da je donošenje novog zakonskog akta neophodno zbog uspostavljanja adekvatnih standarda logopedske prakse, koji će garantovati kvalitet podrške deci predškolskog i školskog uzrasta, povećanje broja logopeda u obrazovnim i ustanovama zdravstvene i socijalne zaštite, kao i povećanje broja osoba koje imaju pristup logopedskim uslugama.
Na pitanje da li se nešto promenilo u proteklih 365 dana, predsednica ovog udruženja Nataša Labović kratko i jednostavno odgovara da nije i dodaje:
– Broj dece sa govornim poremećajima raste, logopeda je sve manje, a kola se lome na najmlađima i njihovim roditeljima, koji su često prinuđeni da papreno plaćaju usluge privatnih logopeda. Srbija ima najmanji broj logopeda u celoj Evropi, o čemu ilustrativno svedoči podatak da je u svim osnovnim školama u Srbiji zaposleno svega šest logopeda sa punim radnim vremenom. S obzirom na to da postoji zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, a svake godine stasavaju nove generacije logopeda, na birou za zapošljavanje nalazi se više od hiljadu mladih stručnjaka voljnih da obavljaju posao za koji su se školovali. Neke opštine uopšte nemaju zaposlene logopede pri domovima zdravlja, što onemogućava roditeljima da dobiju zdravstvenu pomoć, savet i tretman za svoje dete u opštini u kojoj žive. Uglavnom se sva deca upućuju u Zavod za psihofiziološke poremećaje i patologiju govora „Profesor dr Cvetko Brajović”, koji ne može da pruži redovan tretman svim malim pacijentima – objašnjava naša sagovornica i dodaje da je u unutrašnjosti Srbije ovaj problem još veći, jer mnogi gradovi imaju samo jednog ili nijednog zaposlenog logopeda. Predškolske ustanove takođe su u nezavidnom položaju, jer su neretko jedan ili dva logopeda odgovorni za celu opštinu.
Na pitanje zbog čega je važno da dete sa govornom manom što ranije dobije stručnu pomoć, Nataša Labović objašnjava da postoji tzv. „kritičan period” za razvoj govora u kojem je najbolje započeti logopedski tretman. Ali, dodaje, postoji i tzv. krajnji kritični rok koji je vezan za polazak deteta u predškolsku ustanovu i u školu, kada se od njega očekuje da pravilno vlada govorom i jezikom i kada dete postaje spremno za učenje složenijih školskih veština, poput čitanja i pisanja. Dete koje nije ovladalo adekvatnim izgovorom glasova i sintaksom ovom procesu pristupa sa teškoćama, koje se neretko odražavaju na celokupno školovanje i ponašanje deteta.
– Najčešći govorno-jezički poremećaji su odloženo, odnosno kasno progovaranje, što rezultira teškoćama u savladavanju govora. Često se sreću i poremećaji artikulacije, odnosno dislalija (nepravilan izgovor glasova), gde pravovremena logopedska intervencija i tretman daju odlične rezultate – objašnjava naša sagovornica.
Osim što ovako mali broj logopeda Srbiju svrstava na dno letvice evropskih standarda, dodatni problem predstavlja činjenica da su logopedi zaposleni u tri različita sektora – školstvu, zdravstvu i socijalnoj zaštiti, pa nijedan od njih nije isključivo nadležan za regulisanje i obavljanje logopedske delatnosti. Ministarstvo zdravlja problem prebacuje na Ministarstvo prosvete i obrazovanja, a ono se pravda drugim predviđenim planovima i aktivnostima.
Novim nacrtom zakona o zdravstvenoj zaštiti ukinuta je mogućnost da logopedi obavljaju pripravnički staž i polažu državni ispit u sistemu zdravstvene zaštite. Na ovaj način država je napravila veliku medveđu uslugu logopedima, jer oni tokom studija nemaju dovoljno prakse, a pripravnički staž predstavlja idealnu priliku da steknu dosta praktičnog znanja. S druge strane, logopedska delatnost nije prepoznata u klasifikaciji privrednih delatnosti, pa se logopedi koji obavljaju privatnu praksu registruju kroz forme koje ne garantuju stručni nadzor niti siguran kvalitet usluge koja se pruža deci i roditeljima.
Izvor: Politika
