Ne postoji škola za izgradnju samopouzdanja. Ukoliko nam roditelji ne izgrade ovu veoma važnu osobinu u ranom uzrastu, ostajemo bez nje. Kasnije, iako nije nemoguće, izuzetno je teško srušiti postavljene temelje kako bi smo ga izgradili.
Stoga veoma često govorim o važnosti izgradnje samopouzdanja kod deteta.
U nastavku teksta ću vam predstaviti nekoliko koraka koje možete poduzeti kako bi vašem detetu postavili temelje za razvoj samopouzdanja.
Prvi korak je pohvaljivanje, ili kako ja volim da kažem ohrabrivanje.
Pohvala kao takva (kada dete nešto uradi dobro) je odlična, međutim nedovoljna. Uz pohvalu bi, uvek, bez izuzetka trebalo isticati detetu šta je to što je dobro uradilo i zašto. Naime, nije dovoljno reći samo „Ti si dobar dečak/devojčica/! Bravo!“, već pohvala mora biti praćena korakom koji je prethodio vašem oduševljenju, npr. „Bravo, svaka čast, dopada mi se kako si složio/la svoje igračke, tako si uredan/na“.
Ono što je važno dodati, a odnosi se na suprotnost pohvaljivanju, to je način na koji kritikujemo dete kada uradi nešto što nije primereno. Naime, ja stalno ovo ponavljam, ali smatram da nikada nije previše istaći nešto što je od izuzetne važnosti. A to je, da nikada, ali nikada ne kritikujemo ličnost, već ponašanje deteta. Primer: “Nisi dobar, smotan si, da li si glup, koliko puta moram da ti kažem, magarče i sl.“, već „Ti si dobro dete, ali to što si sada uradio/la nije primereno, pogrešno je, ružno je (pa ponašanje na koje se odnosi kritika). Ukoliko prekršaj koji je dete napravilo, može imati i neke posledice, navesti ih obavezno. Uz sve navedeno, na kraju, dati detetu alternativu kako može postupiti drugačije u takvoj, ili sličnoj situaciji.
Drugi korak, bio bi da dozvolite vašem detetu da donosi samo svoje odluke, ukoliko i kada je to moguće.
Npr. izlazite napolje i vi mu birate garderobu, patike/cipele… Nemojte. To su odluke koje dete, čak i u ranijem razvoju može bezbedno samo doneti. Učite ga kada je god moguće da samo donosi svoje odluke.
Treći korak, koji roditeljima čini mi se ujedno i najteže pada, jeste taj da dozvolite vašem detetu da prihvati (razumne) rizike, kako bi izgradilo samopouzdanje.
To su npr. one situacije oko kojih se roditelji neretko „svađaju“ sa decom, jer „najbolje znaju“. Počevši od prepirki u situacijama kada mi ocenjujemo da je napolju sveže i smatramo da dete MORA obući nešto preko majice koju ima na sebi, ili tinejdžera koji odbija da ponese kišobran, kabanicu i slično kada napolju pada kiša. Ovo se najčešće dešava, jer se u roditeljskom umu se odvija najstrašniji mogući scenario ukoliko dete pokisne ili se smrzne. Do onih situacija kada dete uči kampanjski, a mi mislimo da je ipak bolje da uči svaki dan po malo, iako dete postiže odlične rezultate načinom na koji trenutno uči.
Pustite ih da nekada preuzmu taj rizik, pa neka i pogreše. Neka se ono dete koje nije želelo da obuče džemperić, smrzne. Sledeći put će ga samo tražiti. Neka onaj tinejdžer pokisne, neće mu se ništa strašno dogoditi. Kao i onaj adolescent koji odbija da olakša sebi, učeći kampanjski. Neka dobije lošiju ocenu, to će biti njegovo negativno iskustvo i samo njegova lična odgovornost, za koju neće moći da okrivi vas, pa možda i sam odluči da usvoji vaš dobronamerni savet.
Ovo su, prema mom mišljenju tri najvažnija, ujedno i roditeljima najteža koraka, ka izgradnji samopouzdanja kod deteta. Ukoliko njih uspete da savladate, uradili ste ogroman posao.
Za kraj, moram reći da znam koliko je teško obuzdati roditeljsku anksioznost. Onog trenutka kada ih donesemo na svet, programirani smo da brinemo, ali to nije naš glavni zadatak, to je breme koje moramo nositi. Naš glavni zadatak da od njih napravimo kvalitetne i samostalne ličnosti sa zdravim kapacitetima kojima će se voditi kroz život.
Autor: Jelena Ivanović, Master specijalni pedagog, Edukativni centar PORODICA
Izvor: Zelena učionica
