Verujem da su mnogi direktori uspeli da se izbore za svoje radno vreme. Ja pregovaram već deset godina i nisam se pomerio od početka. Tvrdi su to pregovarači. Teži i od MMF-a i Evropske unije zajedno.
Ne znam da li postoji neko udruženje ili sindikat direktora kojem bih mogao da se požalim. Kratko i jasno: ne želim više da radim drugu smenu.
Kada sam postao direktor, očekivao sam da mi rukovodeća pozicija omogući još neke beneficije. Jedna od njih je vezana za porodicu. Znate, posao direktora je veoma odgovoran i naporan. Odgovornost prema firmi i zaposlenima je, moliću lepo, veoma važna stvar. Dovoljan razlog da se direktori oslobode roditeljskih dužnosti kada dođe kući. Ili, barem, da neko drugi to radi umesto njih. Toliko je nezaposlenih dadilja, vaspitačica, studentkinja pedagogije… Sva deca prihvate neki od ponuđenih predloga. Samo moja neće nijedan.
„Kada sam postao direktor, očekivao sam da mi rukovodeća pozicija omogući još neke beneficije. Jedna od njih je vezana za porodicu.“
Baš briga Jovanu za moj posao i što umoran dolazim kući, dok mi je u mislima sutrašnji sastanak Upravnog odbora. Ona hoće da se prošeta i to baš sa mnom. Od svih mogućih osoba u našoj porodici, a preostale su mu mama, sestra i mačka, Mihajlo za fudbal uvek izabere mene. Pokušao sam da im objasnim da je još u ranom kapitalizmu organizovan pokret radnika koji je zahtevao radni dan po sistemu “8+8+8”, što znači osam sati rada, osam sati odmora i osam sati spavanja. Ništa im to ne znači. Smeju se i kažu da im tu bajku još uvek nisam pričao pre spavanja i da će je vrlo rado čuti večeras. Dok ja ponovo protestujem, Mihajlo mi gura svoje rolere i traži da ga naučim kako se voze, a Jovana me obaveštava da je danas utorak i da ima čas plivanja. I naravno, za to im je potreban tata.
Pokušavao sam razne stvari, kako bih se izvukao. Radio sam prekovremeno, misleći da ce ukućani imati milosti i poštedeti me kada dođem umoran sa posla, bacim torbu i povičem “Uh, kakav naporan i težak dan”. Firme nas, srećom, svesrdno pomažu i podržavaju u tim naporima. Uostalom, deca nisu na platnom spisku kompanije, u neku ruku su i konkurencija.
„Pokušavao sam razne stvari, kako bih se izvukao. Radio sam prekovremeno, misleći da ce ukućani imati milosti i poštedeti me kada dođem umoran sa posla, bacim torbu i povičem “Uh, kakav naporan i težak dan”.“
Pokušavao sam i da se istrgujem. Nudio sam pametne telefone. Da lepo pozovu drugare, da se sa njima ispričaju dok se ja odmorim. Neće. Hoće meni da ispričaju ko se sa kim posvađao i koliko puta, ko se sa kim pomirio i koliko puta. Hoće da čuju moje mišljenje o svim tim stvarima.
Nudio sam im kompjuter i neograničeni pristup internetu. Da mogu da četuju, postuju, tvituju, šta god žele sa svojim prijateljima. Da na Google-u pročitaju istorijske priče i zanimljivosti. Neće ni to. U stvari hoće, ali pod uslovom da čuju šta ja mislim o raznim događajima, da im objasnim zbog čega se dešavaju sukobi, kako se rešavaju problemi u komunikaciji, kakvi su ljudi…
Nudio sam im i letovanje sa babom u Grčkoj, četrnaest dana. Neće. Kažu baba ne ume da roni i pronalazi školjke u dubini kao što umem ja. Ne mogu da joj se popnu na ramena i skoče u vodu, kao meni. Ne dozvoljava im da je zatrpaju u pesku, samo beži, krsti se i govori: “Pu, pu, daleko bilo…”
