Žarko Trebješanin, profesor psihologije na Beogradskom univerzitetu
Kod nas u Srbiji dugo je postojao stari sistem tradicionalnih vrednosti i strogog, patrijarhalnog vaspitanja. Autoritet roditelja i starijih bio je neprikosnoven a reč roditelja – zakon. Roditelj, a naročito otac, kao mudriji i iskusniji se bezuslovno poštovao i slušao. Cilj takvog vaspitanja je bio bespogovorna poslušnost i poštovanje starijih. Idealno dete je bilo ono koje je poslušno, disciplinovano. O tome da je poslušnost bespogovorna i vrhovna vrednost govore poslovice: “U mlađega pogovora nema“ i “Blago domu đe se stariji poštuju”.
Ovaka sistem vaspitanja ima svoj koren u osobenoj narodnoj antropološkoj i psihološkoj predstavi deteta. Dete se shvata kao nerazumno, nemirno, nevaljalo, asocijalno, nemoralno stvorenje, koje se samo prisilom, strogim vaspitanjem može dovesti u red i od njega napraviti razumno, socijalno, poslušno, mirno, moralno, dobro i kulturno ljudsko biće (Trebješanin, Predstava o detetu u srpkoj kulturi, Sofos, Beograd 2008). Vaspitanje se u SPK shvata prevashodno kao zabranjivanje i kažnjavanje! Nagrada je retka da se ne bi “pokvarilo dete“. Nežnošću, milovanjem i poljupcima “upropašćuju se“ deca. O tome rečito govori poslovičko uputstvo: “Dijete mnogo milovano nigda dobro odgojeno’‘. Srbi su vekovima smatrali blago, liberalno vaspitanje glupošću i prezrivo ga nazivali “gospodskim vaspitanjem“. Da bi bila disciplina deci treba fizičkim kažnjavanjem, batinom “uterati strah u kosti“. Ovo stereotipno mišljenje o blagotvornom dejstvu batina kao moćnog vaspitnog sredstva izražavaju poslovice: “Dijete nebijeno slabo odgojeno’‘, “Ko nije tučen, nije naučen’‘, “Batina je iz raja izašla“, “Ljeskova mast je čudotvorna“‘.
Danas je opšteprihvaćeno da vaspitanje koje je hladno ili suviše strogo, lišeno roditeljske brižnosti, bliskosti i ljubavi može trajno da ošteti dečji razvoj. „Deca koja su odrasla bez ljubavi postaju odrasle osobe pune mržnje“, piše Rene Špic.
Klatno ide na drugu stranu: popustljivo vaspitanje
Ali, ne treba zaboraviti, da je ništa manje opasan i onaj drugi ekstrem, vaspitanje koje je prema deci isuviše popustljivo. Koliko je opasno i štetno za razvoj deteta ispunjavati mu bezuslovno svaku želju, znali su još neki prosvetitelji iz 18. veka. “Da li znate najsigurniji način kako da unesrećite dete? Naviknite ga da mu ispunjavate svaku želju. Njegovi zahtevi će neprestano da rastu. Pre ili kasnije vaša ograničenost će vas primorati da mu ponešto uskratite, a to odbijanje, na koje dete nije naviknuto, za njega će biti daleko veća muka nego samo nedostajanje stvari koje traži“, upozoravao je Žan Žak Ruso. Bezuslovno ispunjenje svih dečijih želja je – najkraći put do pakla.
Roditelji u današnjem modernom društvu nalaze se na velikim mukama. Stari patrijarhalni sistem vaspitanja više ne važi, postao je anahron, a novi, opšteprihvaćen sistem još se nije pojavio. Roditelji shvataju da svoju decu ne mogu da podižu onako kako su njih odgajali njihovi roditelji, znaju da su današnja deca zahtevaju drugačiji pristup, ali ne znaju kakav.
Umesto da se oslanjaju na sebe same, svoje iskustvo i intuiciju, kao i na ono što je vitalno u vlastitoj tradiciji, današnji nesigurni roditelji traže spas u savetima svetskih eksperata, koji svoje pedagoške savete izdašno nude u knjigama, člancima u časopisima, u TV emisijama. Ali, problem je u tome što se ekspertska shvatanja deteta vremenom menjaju, nekada čak i radikalno, pa samim tim nude se i različita vaspitna sredstva, u skladu sa trenutnim dominantnim stručnim mnjenjem.
Stilovi vaspitanja se menjaju poput mode, što dobro pokazuje analiza sadržaja uticajnih priručnika za vaspitanje dece. Rana istraživanja ovog fenomena pokazala su bitne promene u načinu podizanja dece u SAD u 20. veku. Tako, recimo, dvadesetih-tridesetih godina prošlog veka dete se shvata kao malo, zlo i sebično čudovište koje nastoji da zavlada roditeljima, te ga valja strogom disciplinom i kaznama zauzdati.
Ali već četrdesetih-pedesetih godina 20 v. ono se poima potpuno oprečno, kao bespomoćno, slabo, bezazleno biće koje traži nežnost, ljubav, brigu i pažnju. Humanistički psiholozi na čelu sa Abrahamom Maslovim šezdesetih godina 20. v. ističu da je dete po svojoj prirodi dobro, altruističko, a ne rđavo. Ovo je osnova nove ideologije detinjstva koju oličava krajnje permisivna škola Samerhil (Nil, A, 1981). Sada nova, humanistička filozofija vaspitanja tvrdi: deci treba samo dopustiti da se spontano razvijaju, bez kažnjavanja i represivnog vaspitanja, a ona će postati zrele osobe (Maslov, 1974).
U današnjem zapadnom društvu, od osamdesetih godina 20. v sve više prevladava nova vaspitna moda u kojoj su deca potpuno “autonomna“, a njihov odnos sa roditeljima je zasnovan na “ravnopravnosti“. Deca su uvek u pravu, ona su slobodna da odlučuju, a roditelj može samo da izrazi svoje lično mišljenje, ali ne i da zabranjuje, njemu se oduzima pravo da kaže ne.
Insistiranje na tobožnjoj ravnopravnosti dece i roditelja predstavlja krah roditeljskog autoriteta, suspendovanje roditeljske odgovornosti za dobrobit deteta, smatraju savremeni analitičari. Dete mora ostati dete, sa svim svojim osobenostima, a roditelj mora biti roditelj sa svim svojim dužnostima. Njihov odnos je neizbežno asimetričan. U novom “demokratskom“, permisivnom vaspitanju dece ima sve manje mesta za oca, koji je simbol zastrašujućeg, represivnog vaspitanja. Doprinos psihoanalize kritici savremene kulture je u tome što ona naglašava značaj roditelja i nužnost postavljanja ograničenja (Vederil, Kolaps kulture, Clio, Beograd 2005)
Danski porodični terapeut Jesper Jul napisao je nekoliko knjiga o roditeljstvu namenjenih široj obrazovanoj publici, od kojih je posebno zanimljiva i značajn za našu temu njegova popularna knjiga NE:Kako da kažete NE mirne savesti (Eduka, Beograd 2015). Jul razmatra u ovoj knjizi problem kako možemo deci, mirno kazati “NE” a da ih pri tome ne povredimo, ali i da, takođe, pri tome mi sami nemamo osećanje nelagodnosti, teskobe, sumnje i krivice.
