Hoćemo li prepoznati da kao roditelj rastemo? Znamo li kako izgleda roditeljstvo – pre nego što ga doživimo? Može li se opisati rečima taj osećaj?
Biljana Vasić, profesor srpskog jezika i književnosti o roditeljstvu piše ovako:
„Pre nego što dobijemo svoju decu vrlo smo kritični. Sve vidimo i sve znamo. Kada saznamo da ćemo dobiti dete, vrlo smo ružičasti. Sve ćemo znati najbolje na svetu. Kada dete stigne, postanemo nedovoljni. Svuda prepreke do savršenstva.
Na to nas niko nije pripremio. Oko sebe vidimo samo nasmejane mame i umivenu decu. Svet oko nas je idiličan, saveti razumni i lako primenljivi, a mi i dalje tumaramo. Što se više trudimo, sve smo neuspešniji. Ali u svoja četiri zida. O porazima sa decom niko ne govori javno. Jer su nam deca postala projekat koji mora da uspe. Jer smo zaboravili zašto smo ih stvorili.
Hoće li nas dete razočarati?
Hoće.
Hoće li nas dete osramotiti?
Hoće.
Hoće li nas dete lagati?
Hoće. I to često.
Hoće li nam dete reći da smo najgori i da su svi drugi roditelji bolji od nas?
Hoće.
Hoće li nam na sve naše molbe, suze i očaj besno zalupiti vrata?
Hoće.
Hoće li dete ćutati u svom svetu i okretati nam leđa?
Hoće.
Hoćemo li čekati da nas nekad pita kako smo mi?
Hoćemo.
Hoćemo li se nadati da će dete pokazati zahvalnost?
Hoćemo.
Hoćemo li se buditi u panici najstrašnijih slutnji?
Hoćemo.
Hoćemo li patiti kada naše dete tuguje?
Hoćemo i više od njega.
Hoćemo li čekati da telefon konačno zazvoni?
Hoćemo.
Hoćemo li hodati danima kao ubijeni jer nas dete ne voli?
Hoćemo.
Hoćemo li ostajati budni misleći da je sve propalo?
Hoćemo.
Hoćemo li ikad priznati pred drugima da su nam oči otežale od brige, da nam se duša sasušila, da su nam noge teške, a glava prazna? Da se guramo sa sobom u tesnacu iz kojeg se ne nazire izlaz ni rešenje? Da smo usamljeni i ostavljeni od celog sveta, prezreni u sebi, slabi i nemoćni?
Nećemo.
Jer mislimo da je samo kod nas tako.
Jer mislimo da nas dete izdaje.
Jer osetimo apsurd u svakom pokretu. Toliko dajemo…i ništa. Toliko se odričemo…i džaba. Toliko smo posvećeni…a ono meni tako.
A dete, u stvari, samo raste. I ima pravo na svoj život. Zato smo ga rodili. Da živi i postane čovek.
A roditelj? I on raste. Ne samo kroz osmeh, ravnotežu i uspeh. Sav bol, sve teške noći, sva poniženja, preispitivanja, jurcanje i strah, nemoć i tuga su isto život. Onaj najbolji deo života. Posvećen bezuslovnoj ljubavi.
Tako nastaju deca. Iz naše ljubavi. Deca nam ništa ne duguju. Mi volimo njih i oni vole nas. Nekad je mir, nekad je rat. Toliko je jednostavno, ako želimo da bude jednostavno. Ako želimo da bude iskreno.“
Izvor: Biljana Vasić
