Kako shvatiti kada kontrola počinje da guši? Vrlo jednostavno. Postavite sebi pitanje: kada kontrolišem, da li to činim iz ljubavi prema detetu ili iz ljubavi prema sebi? Ako je posredi ljubav prema sebi i želja da se pokaže vlast, onda će se neminovnost kontrole formulisati na sledeći način: „Treba postupati kako mama kaže. A ne treba postupati onako kako nije rekla. Mama zna najbolje. Mama treba da se sluša. Čak i ako mama pogreši – svi ponekad pogreše – ipak će biti kako mama kaže.“ „Mama“ se u formulaciji može zameniti sa „tata“, suština ostaje nepromenjena. Kod takvog pristupa, roditeljski autoritet u potpunosti suzbija detetovu inicijativu. Redovno raditi ono što su rekli roditelji, i baš onako kako su rekli – to je revnost, a ne samostalnost.
Još jedno pitanje. Kada kontrolišete, da li to činite iz želje da pomognete detetu ili iz želje da izbegnete negativnu ocenu svoje persone? Ima toga da roditeljskom kontrolom upravlja misao „Šta će drugi pomisliti o meni?“. Ako dete zaboravi knjigu kod kuće, šta će učitelj o meni pomisliti? Ako dete zakasni u školu, šta će „engleskinja“ o meni pomisliti? Ili da dete ne završi fakultet, šta će drugarice o meni da misle?
–Brže! Dokad ćeš da se vučeš! Već kasniš! Prekidaj jelo! Stavi sendvič! Nema vremena! Trebalo je da već pereš zube! Žvaći malo brže! Srkni malo inače ćeš se zadaviti! Jesi zaspao u kupatilu, šta ti je? Izlazi i oblači se! Prvo se obuj pa jaknu! Rukavice uzeo? Ključeve uzeo? Kartu za prevoz?
Nekad sam živela u iznajmljenom stanu sa vrlo lošom zvučnom izolacijom. Svakoga jutra sam protiv svoje volje bila svedok jutarnjih priprema sina svojih suseda za školu. To jest, ja sam tako mislila – da su to pripreme za školu. Sve dok se jedared nisam s komšijama vozila u liftu do devetog sprata. Komšinica-mama se požalila na temu „rok samo što nije“, a sinčić je mrmljao kako će stići sve da nauči. Ispalo je da je nespretni „školarac“ – student. Mogu pretpostaviti kako ga je mama terala kad je išao u osnovnu školu, zatim u srednju i tako dalje. Zanimljivo, kad počne da radi, da li će ga i dalje ona buditi?
Već u osnovnoj školi treba pokazati detetu kako se navija budilnik. Eksperimentalnom metodom može se utvrditi koliko vremena treba za put do škole i koliko vremena odlazi na jutarnje pripreme. „Vidiš, danas smo do škole išli dvadeset minuta. Ako hoćeš da ideš polako, bez žurbe, treba da kreneš ranije. Ali treba i da ustaneš ranije. U koliko sati ćeš naviti budilnik?“
Važno je da upravo u osnovnoj školi učimo dete da ne kasni, da samo raspolaže vremenom. Dok još postoji poštovanje prema školi i želja da se bude marljiv đak. Dok postoji lična motivacija da se na vreme dođe u školu. Zato što je odgovornost i samostalnost najlakše formirati na fonu lične motivacije.
Slutim da, ako je komšiju studenta trebalo kontrolisati da ne kasni na predavanja, i ako ga je u ispitnom roku trebalo terati da uzme knjigu – on i nije imao motivaciju da ide na taj fakultet. To studiranje njemu ne treba. Nije njegov samostalni izbor. To je izbor njegovih roditelja, a posledica toga je prisilna kontrola, bez koje bi sve krenulo u drugom smeru…
Ana Bikova je pedagog, psiholog, majka troje dece.
Autor je više knjiga: Razvoj samostalnosti ili kako postati „lenja“ mama; Da li je detetu dobro u kolektivu; Deset strategija za prevazilaženje strahova kod dece; Deca u kavezu/vrtiću – dečji vrtić očima vaspitača i psihologa…
Iz knjige Samostalno dete ili kako postati „lenja mama“
Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: Detinjarije.com
