Piše: Jovana Papan
Na poslu, redovno dobijam mejlove ovog tipa: „Moje dete će uskoro diplomirati pa vam se javljam da se raspitam da li zapošljavate.“ Odgovaram uvek isto: „Ako vaše dete nije sposobno da nam se samo javi, nije sposobno ni da ovde radi“
Ovo je jedan od komentara na tekst američkog sajta Hafington post, na temu nezapošljivosti generacije koju su odgajali tzv. „helikopter roditelji“. Verovatno ste već čuli za „helikopter roditeljstvo“ – u pitanju je prezaštićujući i preterano nadzirući pristup roditeljstvu koji je u poslednje dve decenije postao sveprisutan, pa su prve generacije dece koja su podignuta na ovakav način već uveliko deo tržišta radne snage. Tu se i pokazuju neke od najvećih mana hipernadziranja dece, jer mladim ljudima koji započinju sopstveni životni put sve više nedostaju samostalnost i inicijativa. „Helikopter deca imaju slabije šanse da nađu i zadrže posao,“ a istovremeno „nikada ne nauče kako da se nose sa gubitkom, neuspehom i razočarenjem“, što su izazovi sa kojima svako mora da se suočava. Njihova niska tolerancija na frustracije i nedostatak radne etike čini ih lošim radnicima koji nisu na visini dodeljenih ih zadataka. Štaviše, kada roditelj dovede svoje dvadesetogodišnje dete na intervju za posao, poslodavac mora da se zapita da zapošljava dete ili odraslu osobu, i hoće li će toj mladoj osobi roditelj biti potreban i na radnom mestu?
„Ljudi probleme rešavaju tako što pokušavaju, prave greške, uče iz njih i onda pokušavaju ponovo. Ovaj proces razvija samopouzdanje, kompetenciju i svest o sopstvenoj vrednosti. Helikopter roditelji sprečavaju decu da razviju ove osobine, neophodne za uspešnu karijeru,“ piše Hafington Post. Njihov pristup je da svako dete ima pravo da bude pobednik i ima dobre ocene, bez obzira na rezultate. Problem je u tome što na radnom mestu pobeđuju samo najbolji i nagrađuje se samo kvalitetno obavljen posao. To za helikopter generaciju predstavlja šok i čini ih sklonim odustajanju.
Što je još gore, njihovi roditelji, koji su ih iz najbolje namere učinili nesposobnim da se sami izbore na tržištu radne snage, imaju velika očekivanja od njih, i ta očekivanja preneli su i na svoju decu koja veruju da zaslužuju lagodne i uspešne živote.
Možda je to jedno od objašjenja sve učestalije depresije kod mladih. Kako piše psiholog Barb Nefer, svaka peta mlada osoba doživela je depresiju na radu, u poređenju sa 16% mladih iz prethodnih generacija. Takođe, milenijalci više izostaju sa posla, i češće ulaze u konfliktne situacije i izazivaju incidente u odnosu na njihove roditelje iz generacije iks iz 60-ih i 70-ih i posleratne bejbi bum generacije.
Deca helikopter roditelja i kao studenti češće pate od depresije u odnosu na druge mlade, piše psihoterapeut i savetnik Bruk Donaton za Vašington Post i objašnjava da nametljivo roditeljstvo sprečava razvijanje samostalnosti i kompetencije kod dece, što čini decu više zavisnom od roditelja i manje sposobnom da izvršavaju zadatke bez roditeljskog nadzora.
Voleti svoje dete znači biti mu vodič, zaštitnik i podrška. Međutim, to ne znači i sve vreme poput helikoptera lebdeti iznad njega i štititi ga preko svake mere tako da nikad ne nauči kako da se dočeka na svoje noge i nosi sa izazovima i neuspesima. Zapravo, najveći izraz ljubavi prema detetu je kada se povučete korak unazad, dozvolite mu da pravi greške i uči iz njih. „Ponekad je najbolji način da ‘budete tu’ za svoje dete – da ne budete tu za njega. Tako mu dozvoljavate da razvija samopouzdanje, sposobnosti, emocionalnu inteligenciju i svest o sopstvenoj vrednosti,“ zaključuje članak u Hafington Postu, i podseća da je deci najpotrebnije da od njih stvorimo funkcionalne odrasle ljude, ohrabrujući ih da što više stvari rade sami, bez naše pomoći i nadzora.
Izvor: Detinjarije.com
