Problem sa autoritetima vodi hroničnom nezadovoljstvu
Ako ovaj problem posmatramo sa strane, on ne deluje kao nešto strašno i nepravilno. Međutim, ukoliko posmatramo duševno stanje dece koja su prošla kroz školu neuvažavanja autoriteta i patološke potrebe za liderstvom, videćemo njihovo nezadovoljstvo sopstvenim životom. Oni nikada neće moći da budu zadovoljni onim što imaju. To predstavlja put ka hroničnom nezadovoljstvu – i svesnom i preživljenom. Verovatno će iz njih izrasti borci koji se ne bore zato što imaju šta da kažu ili imaju razlog za borbu, beć će njihov oto uvek biti: „Borim se zato što se borim“, slično Portosu (iz romana „Tri musketara) i ostalim tužnim junacima
Individualni nivo hijerarhijskog instinkta je genetski determinisan. Kod neke dece je on više, a kod neke manje izražen. Ukoliko je kod deteta hijerarhijski instinkt, da kažemo, u redu, može da se čini da njega čeka svetla budućnost – ono će stremiti ka „gore“ i možda će stvarno mnogo toga i postoći. Međutim, to je zapravo moguće samo ako u detinjstvu njegov hijerarhijski instinkt nije bio deformisan neopravdanim i neodgovarajućim roditeljskim pritiskom. Suparništvo između roditelja i dece je pravi put za formiranje neurotičnog karaktera deteta. U najboljem slučaju, kod deteta će se sve to pretvoriti u hronično i patološko osećanje nezadovoljstva svojim dostignućima, samim sobom i svojim životom u celini.
Odlomak iz knjige „Konflikti i kompleksi“, Andrej V. Kurpatov (Dereta)
Izvor: Detinjarije.com
