Batine… Uh…

Kada sam prvi put čula za predlog ovog novog zakona o fizičkom kažnjavanju dece, pomislila sam, ne udubljujući se previše – konačno jedan lep zakon kome nema šta da se prigovori… moram da kažem mami, obradovaće je to što će njen stil vaspitanja dobiti potvrdu u zakonskoj formi. Dakle, da, ja sam jedno od one dece koja nikada, ponavljam NIKADA, nisu dobila batine. To je istina, koju mogu da potvrde svi koji poznaju moje roditelje. Jer…

Dovoljno je bilo da neko neupućen, slučajno, ili neko „upućen“, tobož slučajno, pred mojom mamom iznese opasku o tome kako batine ipak… možda… nekada… i nisu tako loše…  pa da za uzvrat dobije besplatnu edukaciju u vidu opširnog predavanja o divljačkim metodama vaspitanja, (ne)odgovornom roditeljstvu, dostojanstvu deteta, veku u kome se nalazi i sl.

Za mog tatu, nekako, tu i nije bilo šta puno da se filozofira. On nije mogao da shvati kako nekome uopšte može da padne na pamet da udari dete. Roditeljstvo se za njega svodilo otprilike na – decu čuvaš i štitiš od svega i svačega što može i ne može da se desi, plačeš zajedno sa njima kad su tužni i raduješ se kad su srećni, voliš ih najviše na svetu, a sve ostalo su igra i slatkiši.

E sad, žao mi je, ali moraću da razočaram sve one koji su mislili da sledi pljuvanje demonizovanog dr Zorana Milivojevića i zgražavanje nad njegovim divljačkim stavovima o primeni batina u vaspitne svrhe i hvaljenje presvetle dr Nevene Čalovske-Hercog i njenih pristalica profesionalno edukovanih da vole i štite decu više od njihovih ubogih, nepismenih, glupavih roditelja.

Meni se nekako eto čini da su i jedan i drugi doktor malko omašili suštinu. Prvog sam godinama rado čitala i uvažavala, ali posle njegovog detaljnog opisa na koje se sve načine smeju fizički kažnjavati deca, ostala mi je koža i dalje naježena, dok me je drugi, to jest druga (doktorka) impresionirala svojim stavom da roditelji samim tim što imaju dete nisu adekvatni i da se brinu o njemu, već su za to neophodne specijalne obuke, seminari, edukacije i sl.  – pa sad kad joj samo vidim sliku, dobijem želju da čvrsto zagrlim svoje dete i da zarežim.

Jer, eto, ne, moji mama i tata nisu bili ni psiholozi ni pedagozi, ni slično (mama trgovac, tata automehaničar), a, čudno, nisu bili ni žrtve nasilja u porodici (odrastali su u tipičnim porodicama sa puno dece, batine isto tipične, tomsojerovske – npr. iz osvete uništiš baštu namćorastog komšije, pocepaš tek kupljene pantalone, i sl.).

I zaista ne znam odakle im tako napredna roditeljska shvatanja. Možda zato što su bili mladi, ili sam ja bila neko mnogo dobro dete (već vidim mamu kako se prekorno mršti!), možda zato što su samo bili obični, normalni ljudi koji su se voleli. U svakom slučaju, prirodno, nije mi nikad padalo na pamet da dovodim u pitanje takav vrednosni sistem – kao da ja, koja nikad nisam dobila batine, uopšte mogu da razmišljam o drugačijim modelima vaspitanja.

U međuvremenu sam i sama postala roditelj. S obzirom na to da ni moj životni saputnik, takođe, nikada nije dobio batine (kakav fin svet, da čovek ne poveruje!?!) mi bismo mu sada došli nešto kao „nulta porodica“, začetnici najnovije generacije ljudi odgajanih bez batina koji će od sveta napraviti raj na zemlji.

Aha, osim što… hm, pa recimo da istina možda ipak ima nekoliko lica.

Toga dana sam izgubio svoju devojčicu, ali sam dobio hrabru mladu ženu

Kćeri, ne nosi marke. Budi marka

Prijavite se na ciklus radionica “Srećan roditelj = srećno dete”

Tri reči koje ne treba prisiljavati decu da govore

Ostavite decu na miru!

Ne zanima ih naše djetinjstvo u kom se ratovalo, u kojem se bombardovalo, u kojem smo stajali u redu za litru ulja. Ništa mi bolji od njih nismo jer se...

5 najvećih grešaka u odgajanju muškog deteta

Neki roditelji prave greške u odgajanju sinova, zbog kojih muška deca kasnije ne postaju pravi muškarci. Koja pravila treba poštovati prilikom odgajanja dečaka? I šta roditelji treba da izbegavaju kada...

Roditelji, treba li JA da sklanjam vaše dete kada staje u red ispred mog?!

Park, scena 1: Devojčica od možda godinu i po, nespretno se kreće, cucla u ustima, jedva ustaje kada padne. Majke, oca, bake… nigde. Dete kreće ka ulici. Neke dve ženice...

Roditelju, ne stavljaj šećer u Koka-Kolu. Ni figurativno, ni bukvalno.

Sećam se da mi je kao devojčici omiljeni sok bio Koka-Kola… i mojoj najboljoj drugarici, i njenom bratu i mojoj sestri i ceeeloj ekipi. I sećam se roditeljske borbe da...