Kao dečak voleo sam da putujem s njim bilo kuda.
Kada se sada osvrnem, mogu da sagledam koliko je i otac uživao u vlastitoj slobodi u našim zajedničkim pustolovinama, bilo da je posredi galopiranje po plaži na ostrvu Vajt sa mnom iza leđa ili pentranje po strmim brdima i stenama na obali ostrva.
U takvim trenucima osećao sam istinsku prisnost s njim. Naučio sam i da prepoznajem ono „zatezanje“, duboko u sredini trbuha, kao nešto sjajno što se može pratiti u životu.
Neki to zovu strahom.
Sećam se koliko sam uživao kada smo se penjali zimi. To je uvek bilo pustolovina i neretko se pretvaralo u mnogo više od običnog penjanja. Tata bi odredio ne samo da moramo da se popnemo na gotovo okomitu liticu od krede visoku pedeset metara već bi i zamislio da tu uzvisinu drže nemač-ki padobranci. Stoga smo morali da se uzveremo nečujno i neprimećeni, a kada se domognemo vrha, da bombama gađamo nemački borbeni položaj.
U stvarnosti, samo smo bacali grumenje đubriva na napuštenu klupu na vrhu stene. Divno.
Kakav sjajan način da se provede jedan kišovit i vetrovit zimski dan kada imaš osam godina (ili dvadeset osam, kad smo već kod toga).
Obožavao sam da se vraćam kući s penjanja po stenama sav ulepljen blatom i zadihan, a pomalo i uplašen. Naučio sam da volim da mi vetar i kiša šibaju lice. Tako sam se osećao kao muškarac, a u stvari sam bio tek dečačić.
Dok smo išli preko poljâ ka stenama, imali smo običaj i da razgovaramo o Mont Everestu. Voleo sam da se pretvaram da su neki naši usponi pentranje na najvišu liticu samog Everesta.
Zajedno smo se obazrivo kretali po stenama od bele krede, zamišljajući da su zapravo ledene. Bio sam potpu-no uveren da mogu da se popnem i na Everest ako je tata pored mene.
Nisam imao predstavu šta će Everest zaista podrazumevati, ali voleo sam taj zajednički san.
Bili su to moćni, čarobni trenuci. Zbližavali su nas. Bili su prisni i zabavni. I mnogo mi nedostaju, čak i danas. Kako bi lepo bilo kada bih imao priliku da zajedno to uradimo samo još jednom!
Mislim da me zato tako često ophrvaju osećanja dok svoje sinove vodim na pešačenje ili penjanje. Planine stvaraju veze između ljudi. Zbog toga me toliko i privlače.
Ali nismo se samo penjali. Tata i ja smo često odlazili u tamošnje staje i za deseticu iznajmljivali dva konja pa bismo preskakali lukobrane duž plaže.
Svaki put kada bih ispao iz sedla na mokar pesak i bio gotov da briznem u plač, tata bi mi zapljeskao i rekao da polako postajem jahač. Drugim rečima, ne možeš da postaneš dobar jahač dok ne padneš iz sedla i ponovo se popneš, mnogo puta.
To vam je ukratko život.
