Otkud vam tolika sigurnost da će taj sistem naći svoj poredak?
Snaga i intenzitet vezivanja u porodičnim sistemima tako su jaki, oni imaju nešto tako snažno, što pokreće sve i svakoga, kako god se on ponašao, tako da uvek mogu da se pouzdam u njih. Porodica daje pojedincu život. On dospeva u porodicu sa svim svojim mogućnostima i ograničenjima. Preko porodice on dospeva u određeni narod, u određenu oblast, biva uvučen u određene sudbine i s njima mora da se nosi.
Ne postoji ništa jače od porodice. Ako se umešam u neku porodicu na način koji prevazilazi porodične okvire i zanemaruje sistemske sile, remetim poredak. Zbog toga porodici prilazim s velikim poštovanjem. Pre svega poštujem roditelje, jer roditeljstvo je za mene nešto tako veliko da ja kao terapeut nikada ne bih zauzeo stav protiv roditelja.
Za mene je nezamislivo da huškam nekoga protiv njegovih roditelja, što se u nekim vrstama terapija i čini, u smislu: „Morate da se oslobodite od roditeljâ.“ To je za mene apsurdno. Kako neko može da se oslobodi od roditeljâ? Mi jesmo naši roditelji.
Kad kažete da je porodica najdublja spona koja drži ljude na okupu – ipak je to i polazište klasicne psihoterapije. Porodica kao najjača veza, a istovremeno i elementarni izvor bolesti, neuroza i psihičke bede. Put psihoterapije je, dakle, oslobađanje, vidanje rana. Razlika bi onda bila u tome kojim putem se te rane vidaju. Da li se to čini razgraničenjem, odvajanjem od roditelja? Mislite li da su to pojmovi pomoću koji se ne priznaje elementarna veza?
Sasvim je jasno da smo vezani za porodicu i njenu sudbinu. Slažem se s vama da iz te vezanosti može da nastane i vrlo mnogo patnje. Moj konačni zaključak je, međutim, drugačiji.
Neke terapeutske škole kažu da pojedinac mora da se odvoji od porodice, odnosno da joj se suprotstavi, ili da se čak bori protiv nje da bi ozdravio. Ima čak i vežbi na kojima se od klijenta zahteva: „Ubij svoje roditelje“ (simbolično, u sebi), ili: „Udri“, ili: „Izviči svoj bes.“ Za mene je to smešno jer nema nikakvog drugog učinka osim što se posle toga klijent samokažnjava.
Terapeut se onda pojavljuje kao bolji otac, ili bolja majka, što je već samo po sebi apsurdno. Jer kada dođe vreme da se donesu važne odluke ili da se podnesu žrtve zbog bolesne dece, onda su potrebni pravi roditelji i oni su onda tu. Terapija može da bude lepa priča i njome neko može da se podrži, ali živeti zajedno s teškim ljudima i deliti njihovu sudbinu nešto je sasvim drugo.
Porodica može da prouzrokuje i bolest, ali ne zato što su ljudi zli, vec zato što u porodici deluju sudbine koje sve pogađaju, dotiču i na sve utiču. To počinje kod roditelja, koji opet i sami imaju svoje roditelje, potiču iz porodica sa sopstvenim sudbinama, i sve to utiče na novu porodicu. Usled vezanosti sudbine se zajednički nose i podnose. Ako se u porodici dogodilo nešto loše, iz generacije u generaciju postoji potreba za poravnanjem.
