Piše: Ana Vučković
U trolu je ušao tata sa dve devojčice, jednom od četiri, drugom od šest godina. Ustala sam kako bi mlađa sela, i stala pored njih, dovoljno blizu da čujem kako tata razgovara sa njima dvema, obučenim u lude haljinice sa glavama medvedića.
Starija je pitala tatu da li mu večeras dolaze drugari, jer počinje Evropsko prvenstvo u fudbalu, mlađa je pitala da li će piti sokić ili pivo, a starija je onda dodala da neće reći mami, ako ostanu dugo. Zanimalo je ko večeras igra, a kad joj je tata rekao da su to Rumunija i Francuska, činilo se da devojčica o tome pomno razmišlja. Upitala je mlađu sestricu da li zna koji je glavni grad Francuske, a koji Rumunije. Mala je gledala u tatu, čekala je da joj pomogne, a tata se pravio da nema pojma, da bi starija sestra, kao jedina pogodila.
Neki očevi zauvek ostaju deca
Nastavili smo vožnju, a oni su se kikotali i sve vreme čuškali, igrajući neku svoju internu igricu. Posmatrala sam više tog oca, nego devojčice. One su se vrpoljile, ustajale, ponovo sedale, čačkale jedna drugu, to je jasno, male su i živahne, ali otac mi je bio zanimljiv. Pomislila sam, to je večiti dečak, zaista je uživao u igri sa decom, u hodu je smišljao pravila novih i novih igrica. Znate one ljude koji u javnom prevozu samo sede, i tek kada treba da izađu i pitaju jedno drugo da li silaze tu, shvatite da su u nekakvom odnosu? Možda su ljudi umorni, ali privrženost vidiš u glavi na nečijem ramenu, dlanu u ruci ovog drugog.
Pomislila sam kako je ovo jedan divan tata, onaj koji, ma koliko da je umoran, kada dođe kući legne na pod sa decom, pravi dizalicu od kocki, glumi medveda, kao sa njihovih haljinica, ili šta god da deca zamisle. Govori se da niko, pa ni roditelji više nemaju strpljenja. Sedi i ćuti, ne zamaraj me, ne znaš koliko briga imam! Očaralo me je što je ovaj ćalac bio veće dete od njih dve, delovao je kao neko ko, ne samo da ima strpljenje, već neko ko nestrpljivo čeka momenat da bude strpljiv sa svojom decom. Izašli su iz prevoza, kliberići se, njih troje. Radost!
Izvor: City magazin
,,Da li mu dolaze drugari“ , ,,neće reći mami“,svaka čast čoveku,ali ne zvuči kao da on svaki dan provodi sa svojom decom,već ih je željan,nažalost. To je kao ona varijanta da nas babe i dede nerviraju zato što su uvek spremni za ludiranje sa decom i savršeno strpljivi kad treba objasniti da su deca napravila neku glupost.Da,nažalost,sve je manje onih roditelja koji žive sa svojom decom i redovno su raspoloženi za vesele igrarije sa klincima.