“Neka deca ne biraju sport prema tome šta drugi očekuju od njih, već prema tome gde se osećaju slobodno, prihvaćeno i radosno. Jer igra ne pita ko si, koliko si brz, da li si dečak ili devojčica i hoćeš li jednog dana osvojiti medalju. Ona samo želi da se igra.”
Mnogo važnije od samog broja bodova na završnom ispitu jeste da učenici razviju navike koje će im pomoći u daljem školovanju – sposobnost da čitaju sa razumevanjem, kritički razmišljaju i samostalno usvajaju nova znanja - naglašava profesorka Jovana Reba
Doneti dete na svet tek je prvi stepenik u preuzimanju odgovorne uloge roditeljstva. Dati svoj puni doprinos u procesu socijalizacije i razvoja samostalne ličnosti uz puno uvažavanje ličnih osobenosti, ali i moralnih načela – proces je koji traje godinama, i to bez pauza.
Kada disciplina prestaje da bude vaspitna metoda, a postaje nasilje? Na to pitanje odgovara istraživanje koje je uradila prof dr Jovana Škorić, a koje otkriva zabrinjavajuću svakodnevicu mnogih mladih sportista u Srbiji
Deca prirodno vole da hodaju i trče. Ono je odvažno, čak hita, kao vojnik koji hrli u pobedu bez obzira na rizik. Zato ga odrasli okružuje zaštitom koja je u stvari prepreka.
"Mnogo zabrana i pravila i ograničenja je potrebno da bi odrastao čovek bio sposoban za kontakte koji će ga činiti srećnim. Dakle, ugađanje po svaku cenu i zarad trenutnog uživanja nije put do sreće, što mnogi ne shvataju. "
Kako shvatiti kada kontrola počinje da guši? Vrlo jednostavno. Postavite sebi pitanje: kada kontrolišem, da li to činim iz ljubavi prema detetu ili iz ljubavi prema sebi?
Puno roditelja dalo je bebama i starijoj deci telefone i time pritislo "stop" na razvoj svoje dece, na stvaranje nezaboravnih uspomena, sticanje novih iskustava i preselilo njihov um u virtuelni svet gde su deca nemi posmatrači.
Za koju godinu, kada naša deca budu starija, žaliće se da smo ih previše voleli, da ih nismo naučili kako da zarade za život, kako da raspolažu novcem, da smo ih trebali puštati da prave više grešaka
