Harvardski psihijatar Michael Commons i njegove kolege prezentovali su istraživanje Američkom društvu za napredovanje nauke koje sugeriše da bebe koje spavaju same mogu biti podložnije stresu i poremećajima uzrokovanim tim stresom.
Profesor antropologije s Univerziteta Notre Dame, James McKenna, već duže vreme ističe da bebe koje spavaju uz majke imaju više imunoloških dobrobiti od dojenja jer se češće doje nego bebe koje spavaju same.
U knjizi o SIDS-u (sindrom iznenadne smrti novorođenčadi), pedijatar William Sears naglašava zajedničko spavanje kao proaktivnu meru roditelja koja može smanjiti rizik od ove tragedije. Njegova teorija, temeljena na McKenninim istraživanjima, tvrdi da bebe koje spavaju sa roditeljima provode manje vremena u dubokom snu gde je povećan rizik od apneje. Bebe takođe usvajaju zdrave obrasce disanja svojih roditelja.
Ako nauka uporno pruža dokaze o potencijalno štetnom uticaju izolacije deteta u posebnu sobu, zašto se nastavlja dugotrajna „kultura kolevke“ širom sveta?
Zašto roditelji kupuju lutke koje simuliraju otkucaj srca i pesmu uspavanke ili hrkanju kad oni sami mogu besplatno to dati detetu?
McKenna navodi nekoliko faktora koje podržavaju ovu kulturnu normu. Prvi faktor je visoko vrednovanje samostalnosti. Samostalnost se često smatra važnom karakteristikom uspešnih ljudi, i kao roditelji, ponosni smo kada vidimo svoju decu kako se penju na prstiće bez pomoći. Međutim, pretpostavka da zajedničko spavanje ometa razvoj samostalnosti je jednostavno kulturološki mit. U stvarnosti, istina je suprotna.
Deca koja spavaju s roditeljima obično postaju samostalnija od svojih vršnjaka. Postižu bolje rezultate u školi, imaju više samopouzdanja i manje zdravstvenih problema. Ko bi se prilagodilo bolje – dete koje nauči da će sve njegove potrebe biti zadovoljene od najranijeg uzrasta ili dete koje je ostavljeno samo duže vremenske periode? McKenna tvrdi da je za dete vrlo zbunjujuće biti grljeno i maženo tokom dana dok se istovremeno uči da to nije prihvatljivo noću.
Commonsovo istraživanje takođe naglašava da bebe ostavljene same da plaču dok se uspavljuju imaju povišen nivo kortizola, hormona stresa. Njegovo istraživanje sugeriše da stalna izloženost kortizolu, posebno kao dojenče, može uzrokovati fizičke promene u mozgu te nas čini podložnijima stresnim situacijama i bolestima.
Jedan od vodećih bestselera o dečjem spavanju, zastrašujuće je promašen i ne temelji se ni na jednoj, jedinoj naučnoj tezi. Richard Ferber sugeriše kako je najbolji način za rešenje detetova „problema sa spavanjem“ izolacija deteta u zasebnoj sobi, zatvaranje vrata i puštanje deteta da plače deset minuta bez prekida. Po isteku deset minuta detetovog plakanja, roditelji smeju ući u sobu i verbalno umiriti dete, ali su istovremeno upozoreni kako ne smeju ostvariti fizički kontakt s detetom. Zatim su roditelji savetovani da ostave dete da plače sledeći interval od deset minuta.
Većina poremećaja sna nije biološki uslovljena, već izazvana dobronamernom roditeljskom praksom. Dostupnost roditelja preko baby alarma, ni u kom slučaju ne znači zadovoljenje detetovih potreba tokom noći.
Mnogi roditelji dokazuju svoju praksu činjenicom da su „ferberizirali“ svoju bebu i ostvarili velik uspeh sa ovom tehnikom. Dete je vrlo verovatno prestalo da plače i naučilo da se samostalno uspava, ali isplativost ovakvog tretiranja dece je kratkoročna. Dete nije iznenada otkrilo tiho zadovoljstvo. Dete je iscrpljeno svojim uzaludnim pokušajima da bude negovano i maženo. Petnaestak godina kasnije, isti roditelji sležu ramenima i čude se zašto ih njihova deca isključuju iz svog života.
Iako je zajedničko spavanje uobičajeno u većini delova sveta, još uvek postoji velik broj roditelja koji ne žele ni razmisliti o mogućnosti zajedničkog spavanja jer se boje vlastitog nedostatka sna. Sva naučna istraživanja zaključuju kako roditelji, koji praktikuju zajedničko spavanje sa decom, spavaju duže i bolje.
Mali broj roditelja doživljava teškoće s detetom u vlastitom krevetu. Za njih je idealno rešenje krevetić prislonjen uz roditeljski krevet (sa skinutom ogradicom na strani do roditelja). Ovakav način spavanja pruža takvim roditeljima mogućnost nesmetanog odmora, dok istovremeno zadovoljava bebinu potrebu za zajedničkim spavanjem. Držanje kolevke ili korpe za bebu u roditeljskoj sobi, još je jedna od opcija koja je svakako bolja od zasebne sobe za bebu. „Porodični krevet“ nije za svakoga, ali u današnje potrošačko vreme, postoje različiti kreativni načini da se spavanje, barem u istoj sobi, ostvari.
Najčešće pitanje koje roditelji koji praktikuju zajedničko spavanje čuju je ono o načinu održavanja seksualne veze s partnerom. Odgovor je vrlo jednostavan – za seks odaberite prostoriju u kojoj se dete ne nalazi.
Naučna istraživanja neprekidno potvrđuju kako zajedničko spavanje pruža mnoge dobrobiti deci i nema štetnih uticaja – vreme je da se pridružite ostatku sveta i počnete da budete roditelji 24 sata dnevno.
