Nasilnik i trpeljivac
U zdravom scenariju, roditelj nameće disciplinske mere detetu koje se ponaša agresivno i bez poštovanja. Neki roditelji, međutim, to ne rade, zbog svojih problema sa vezivanjem i traumama. Budući da se plaše sukoba i napuštanja, čine sve da udovolje svojoj deci. Ne žele da budu negativci i ne reaguju na loše ponašanje svoje dece. Izbegavanje roditeljskog autoriteta ostavlja deci slobodu da sama postavljaju svoje granice, što je nemoguća misija.
Kada postoji matretiranje među braćom i sestrama, nastaje polarizovana dinamika nasilnika i trpeljivca. To što nasilniku može da prođe agresivno ponašanje nije nešto što je dobro za njega. Deci su granice potrebne i često ih ispituju upravo da bi otkrila gde se one nalaze. Kada nasilnik ne može da „napipa“ granice jer ih roditelji nisu postavili, ono svet počinje da doživljava kao haotično i zastrašujuće mesto. Često je nasilnik zapravo zanemareno, zlostavljano ili ranjeno dete. Oseća se bespomoćno i postiđeno iznutra, ali ne ume to bolje da iskaže nego kroz zlostavljanje svoje braće i sestara.
Trpeljivac je naučio da ćuti, jer celog njegovog života niko nje želeo da ga čuje. Neprestano trpi nasilje, ali mu niko ne veruje. Jedini izbor mu je da se otuđi od svoje traume i zakopa je duboko u duši. Kasnije u životu, trauma isplivava na površinu kao hronični umor, telesni bol, depresija ili anksioznost.
Umesto da slobodno ispoljava svoju ljutnju i brani svoje granice, trpeljivac baca krivicu na sebe i pounutrašnjuje agresiju koju trpi. Postaje veoma strog prema sebi i „unutrašnji kritičar“ mu stalno podriva samopouzadnje.
Trpeljavac svoje prihološke ožiljke i osećaj srama nosi sa sobom kroz život, nikad se ne osećajući kao punopravna osoba. Možda ne veruje da zaslužuje ljubav i sabotira prilike i ljubavne veze. Ponekad i sam postaje nasilnik jer ne može da zadrži u sebi nagomilanu ogorčenost.
Kada nas povrede, izdaju ili napuste ljudi koji bi trebalo da nas vole, ožiljci se duboko usecaju i utiču na ostale aspekte našeg života. Narušena veza sa bratom ili sestrom čini da uvek čeznemo za pomirenjem. Možda smo se zaglavili u tuzi jer ne možemo da odustanemo od ovog odnosa koji bi trebalo da imamo a zapravo nemamo. Ili još čekamo na izvinjenje koje neće doći, na priznanje za ono što smo učinili, ili na prihvatanje od strane porodice. Kada iznova i iznova pokušavamo da popravimo stvari a nema rezultata, osećamo se bespomoćno. Ponekad ćemo uspeti da popravimo odnos. A ponekad ćemo morati da prihvatimo stvari kakve jesu, i pomirimo se sa tim da nemamo ljubav brata ili sestre.
Piše: Imi Lo, psihoterapeut i savetnik
Izvor: Psychology Today / Detinjarije.com
