Danas su jedine prave alatke koje deca koriste – kašike i viljuške. Lensi upoređuje ovo sa iskustvom njegovog kolege iz amazonske prašume. Dete iz plemena Piraha igralo se oštrim drugačkim kuhinjskim nožem, mašući naokolo, često i blizu svojih očiju, grudi i ruku. Kada mu je nož konačno ispao na tlo, majka, koja je za to vreme razgovarala sa nekim, podigla ga je i vratila mu u ruke.
Drugi antropolog zabeležio je stav roditelja iz plemena Aka u Centralnoj Africi. „Ne volim kad nam se deca igraju sa mačetama, ali ako beba to želi, dozvolim joj. A ako se poseče i vidi krv, onda će i sama odustati od igre.“
Ovaj opušteni roditeljski stav potiče od nevoljnosti roditelja u određenim kulturama da nametnu svoju volju drugima, pa čak ni deci, kao i u verovanju da deca moraju učiti istražujući, pa makar to bilo i opasno.
Stručnjaci smatraju da odlaganje upoznavanja dece sa alatima remeti njihov prirodan razvoj i guši radoznalost. Isto kao kad se navikavanje na nošu odlaže do polaska u školu, kaže Elizabet Norman, direktorka u Brikston Montesori školi iz Čikaga: „Bespotrebno stvarate zavisnost. Zašto biste to činili detetu?“
Priredila: Jovana Papan
Izvor: Npr.org
