Današnji klinci se ponašaju kao jedno ogromno razmaženo, digitalno pleme

Šta se to desilo sa današnjom decom, klincima koje rađa, podiže i vaspitava moja generacija i ljudi malo stariji od mene?

Neko će sad reći – pričaš gluposti, svaka generacija uvek misli kako su neki novi klinci na stranputici i ne razume dinamiku njihovog ponašanja, ali ovoga puta čini mi se da nije to u pitanju. Jer nikada ranije nismo imali generaciju omladine koja se rodila sa internetom, telefonima, tabletima i kompjuterima u rukama. A ta činjenica menja sve.

Nikada ranije nismo imali generaciju omladine koja se rodila sa internetom, telefonima, tabletima i kompjuterima u rukama. A ta činjenica menja sve.

To su deca ušuškana i zaštićena iza ekrana. Deca koja nisu navikla da misle u okvirima realnog sveta, već da rezonuju na kompjuterski način po sistemu „true/false“ analogije. To su deca koja mahom imaju visoku logičku inteligenciju, ali strahovito zakržljalu emotivnu i socijalnu inteligenciju, što rezultira time da će neku operativnu radnju ili aktivnost zaključivanja da izvedu brže nego što mi možemo da trepnemo, ali zato neće biti u stanju da se nose sa svakodnevnim običnim društveno-emotivnim problemčićima, da drže glavu iznad vode prilikom interakcija sa okolinom i budu dovoljno duhovno osvešćeni da grade svoju celokupnu ličnost, a ne samo da unapređuju svoje logičke veštine.

Dalje, ovi novi klinci su mahom ignorantni prema svemu što je po njihovim merilima staro/izmodelo ili deo prošlosti. Sad, bili smo i mi u njihovim godinama donekle imuni na prošlost, ali problem je što je za ove današnje klince daleka prošlost čak i ono što se desilo prošle godine, a kamoli pre deset godina. Njihova realnost je višestruko ubrzana, oni mere vekove prema pojavama novog ajfona na tržištima, decenije prema pojavama novog videa njihovog omiljenog jutjubera, a godine prema izlasku nekog novog besmislenog „čelindža“ na TikToku.
Sve mora da bude instant, brzo, kratko, ultra dinamično i šareno, šokantno, da bi im držalo pažnju. Gledam to i po mojim muzičkim studentima, čak odličnim studentima. Pustim im neki krajnje zanimljiv, duhovit, izuzetno urađen muzički video. Gledam da bude kratak, ne duži od 2 minuta, jer znam da im je strpljenje kratko. Oni se iskreno oduševe prvih 10 sekundi i nakon toga već vidim da počinju da gledaju unaokolo, zevaju i gube pažnju, iako je video konstantno odličan od početka do kraja. Ne mogu ni ta 2 minuta nečeg dinamičnog što se tiče njihove struke pošteno da izdrže. Kako li bi tek sutra izdržali nešto dugo i mučno što ne podnose, a moraju da izguraju.

Verovatno nikako. A nemanje te veštine je jako opasno.

Današnji klinci ne konzumiraju sadržaje, već ih žvaću pa ispljunu, da bi što pre mogli da to isto urade sa drugim, trećim, petim, stotim. Skrolovanje i skrolovanje i besomučno skrolovanje je njihov modus operandi. Nikako da se zaustave na nečemu, da se posvete malo duže nečemu, da uživaju u nečemu.

Skrolovanje i skrolovanje i besomučno skrolovanje je njihov modus operandi. Nikako da se zaustave na nečemu, da se posvete malo duže nečemu, da uživaju u nečemu.

Mozgovi im se ispiraju raznim besmislenim vrstama društvenog aktivizma. Sistem ih loži da spašavaju one kojima to u suštini nije potrebno (bar ne na taj način), dižu svoje glasove za ono što zapravo njih na kraju iskorišćava, a sve to im pospešuje takozvani virtue-signaling, odnosno javno dokazivanje da su oni zaboga mnogo društveno odgovorni, socijalno pozorni, spremni da menjaju ovaj svet nabolje. A nisu ni svesni da su samo generacija zabludelih izvršitelja sistemskih programa u kojoj nema ni trunke iskrenog bunta, revolucije, opresije protiv sistema. Oni su zapravo pajaci sistema i njegovi najverniji sprovodioci.

Transhumanizam je paradigma mladih generacija jer je spajanje živog organizma sa mašinom njihov prirodni habitat u kakvom su odrasli. Ruke su im već srasle sa mobilnim telefonima, zašto im sutra isti ne bi bili ugrađeni u mozak ili ispod kože. Kladim se da bi većina njih to sa oduševljenjem pristala.

Jer emocija je „so last year“, duh je „so last year“, priznaju samo ono što je ultra-praktično, samo ono što mogu da pipnu ili vide svojim očima. Ispuštaju da vide i osete ceo jedan svet nadčulnosti, osećanja, eteričnosti, ljudskosti u onom najhumanijem, najsofisticiranijem smislu.

Jer sve mere kroz A) Pare B ) Brzinu dostupnosti C) Praktičnu upotrebnu primenu

Baš kao program kompjutera ili mašina.

Knjige su dosadne, ali je zato podkast super (a u njemu se najčešće otkriva topla voda koja piše u knjigama, samo prežvakana i uprošćena da klincima ne bude dosadna). Umetnost je dosadna ako nije devijantna, šokantna i disharmonična. Ljubav je dosadna ako ne prati trendove izgleda, mode, ponašanja i estetike kakve diktiraju Instagram i TikTok vrednosti, a mahom se svodi samo na atraktivnu spoljašnjost i strast. Sve im je „krindž“, sve im je „blam“, na sve prevrću očima. U moje vreme se za to dobijala šamarčina preko nosa. Danas se dobija milion subskrajbera i isto toliko lajkova.

Rečju, današnji klinci se ponašaju kao jedno ogromno razmaženo, digitalno pleme kojem je data velika moć odlučivanja u sopstvenim životima (ona moć koja je od strane institucija i zakona oduzeta njihovim roditeljima prilikom vaspitavanja) i ti klinci sada reotkrivaju svet koji je odavno već otkriven, reupoznaju životne zakonitosti koje već postoje, ali tako što izignorišu istoriju, tradiciju, prošlost i svestko znanje o nečemu (jer to je sve dosadno i „so last year“) samo da bi se tome istom osuševljavali dok im na tu temu priča neki priučeni jutjuber ili neki njihov podkast heroj.

Vraćamo se polako u eru „pričam ti priče pored vatre“, dok istovremeno ćošak dalje imaš ultimativnu biblioteku znanja koju ignorišeš jer je „dosadna“.

Vraćamo se polako u eru „pričam ti priče pored vatre“, dok istovremeno ćošak dalje imaš ultimativnu biblioteku znanja koju ignorišeš jer je „dosadna“. Ovi klinci su prva faza u reprogramiranju ljudske svesti i degradaciji ljudskosti u androide. Kuda to dalje vodi, ne znam, ali mislim ni u šta dobro.

Znam samo da mi se, kako godine prolaze, sve manje prave deca. Umesto da bude obrnuto.

Izvor: Dimitrije Vasiljević