Pogledati ‘u se‘ nešto je što bi svako od nas trebalo da uradi povremeno. Stalno upoznavanje sa promenama, sa onim što je ostalo isto bez obzira na sve drugo, ali i na ono što bismo mogli očekivati od sebe – deo je procesa odrastanja, starenja i proživljavanja života.
Upravo je o tome mislio i Dario Rosi kada je na svom Facebook profilu podelio beleške iz svog života i svoja zapažanja. Pročitajte u nastavku teksta:
„Mic po mic nakupih 62 godine staža u odbijanju da odrastem. Pretpostavljam da bi me svaki psiholog koji drži do sebe odmah zabacio u detinjstvo pokušavajući da ustanovi koren moje infantilnosti. A siguran sam da bi me našao ga on ili ne, taj flashback koštao koju stotaču. Pa ko računam da malo prištedim na ovu skupoću, mogu i sam da u se pogledam, šta mi teško.
Okidač ove kafanske introspekcije zbio se pre neki dan. Ispred zgrade sam sreo komšinicu Grozdu dobrodržeću staricu, majku moje školske drugarice Goce. I pozdravio je sa “dobar dan tetka Grozdo”. Pa se mislim, čekaj bre imaš 6 banki, hodaš sa štapom, da li je normalno da ti nekog čikaš ili tetkaš. A namesti me i Grozda, umesto da je lepo rekla “de si sine, kako je u školi” popriča sa mnom k’o sa sebi ravnim. E sad, s jedne strane je lepo da se, uprkos divljaštvu u kome se ovo društvo koprca poslednjih 35 godina, moje kućno vaspitanje održalo. Ali me sa druge strane brine što sam Grozdu pozdravio istim glasom, istom nevinom lakomislenošću kao da je 1970.
A ja sam srećan, zaštićen, budućnost mi se smeši kroz otvoren prozor i ceo svet je moj. I to nije taj jedan trenutak, već ogromni buket trenutaka sabranih od moje 6 pa bogami do 25 godine. Pa ti onda budi lud pa odrasti.
Možda to neka mobilnija, razuđenija osoba ne bi ni primetila. Ali kad stariš u zgradi u kojoj si se i rodio asocijacije šamaraju, a slatki teror sećanja obremeni percepciju. Andrić reče kako je najveća planina koju ćemo u životu preći prag sopstvenog doma, te ga predlažem za svedoka odbrane deteta koje je pred pragom zastalo. Pozivam i genetiku, one hromozomske aberacije koje je izazvao italobokeljski dolce far niente & fjaka mix. Nisam lenj, niti sam se kroz život provlačio pazeći da me radar ne osvetli. Naprotiv, prihvatao sam svaki poslovni, društveni i socijalni izazov, bio večiti predsednik, direktor, kapiten svega i svačega. Ali to je sve bivalo spontano bez velikog htenja, napora, ambicije pa se zato valjda ponavljalo i trajalo. Male ribe su me rado sledile, a ajkule tolerisale njušeći bezopasno dete u meni.
Obećah u uvodu kako ću uštedeti 100 eura, zato – spavam, moji kapci su teški, opušten sam i vraćam se u onaj životni trenutak u kome sam se osećao najsigurnije. Spuštam knjigu, utišavam muziku i izlazim iz svoje sobe. U dnevnoj gore dve lampe. Pod jednom majka čita šifove, knjigu u fazi predštampe beležeči svašta nešto po uskim marginama. Pod drugom otac kuca na staroj Olimpiji. Lektorka i urednik rade posao koji vole. Pa kad ga završe, uzmu druge knjige i čitaju za svoju dušu. Ležem između njih, oni me grle, češkaju leđa, zalivaju ljubavlju kao šmrkom. I nežno mi citiraju nešto tek pročitano, neku misao toliko nepraktičnu i neprimenljivu u realnom životu… da je to divno. A ja sam srećan, zaštićen, budućnost mi se smeši kroz otvoren prozor i ceo svet je moj. I to nije taj jedan trenutak, već ogromni buket trenutaka sabranih od moje 6 pa bogami do 25 godine. Pa ti onda budi lud pa odrasti. Pucnuh prstima i probudih se.
Moji su dragi roditelji imali socijalizam kao podršku u izboru životnih vrednosti i njihovih priključenija. I svakako im je bilo lakše nego meni, koji sam se oženio i Petra dobio 1991. U vučje vreme, koje traje. I uspeo da porodicu, a naročito Pavlovu posebnost zaštitim od svega, da njih i sebe sačuvam male, srećne i ušuškane. I to odbijanje činjenice odrastanja nije prazna infantilnost već želja da ostanem normalan, što držim za svoje veliko životno postignuće.
Moguće je da sam negde usput ipak od deteta postao čovek. Lociranje tog trenutka sveo sam na upitanje da li se konačno odraste onda kada se dobije svoje dete ili kada se prestane biti nečije dete, kada roditelji odu na onaj svet. I nisam ga razrešio, niti ću, niti me više zanima. Zato što su se u međuvremenu dogodili unuci, najdivnije moguće opravdanje za ponovo podetinjiti.“
Preuzeto sa: Facebook/Dario Rosi
Izvor: Detinjarije.com
