Deca "perjane loptice"

– Kako je to moguće?! – cela porodica vrti glavom i, što je najgore, i sam mladić. – Uopšte ne razumemo! Nije bilo ni naznaka tako nečemu!

Piše: Katarina Murašova

Kada je glavni zadatak roditelja u tome da njihovo dete nikada ne ostane nasamo sa sobom, pre ili kasnije će se ispostaviti da to dete previše zavisi od okoline. A jednom će doći trenutak kada neće imati koga da pita: šta sad da radim?

U poslednjih dve-tri godine, imala sam dve-tri desetine sličnih slučajeva, u kojima, kao prvo, nisam uspela da sve lepo raščlanim do kraja, a kao drugo, samim tim nisam mogla ni da pomognem porodicama na pravi način.

Međutim, došla sam do hipoteze o suštini onoga što se dešava, pri čemu sam do te hipoteze došla kroz rad sa porodicama koje su mi se obratile sa potpuno drugačijim problemima.

Nisam baš jasna? Opisaću tipičan slučaj.

Devetnaestogodišnji mladić po imenu Aleksandar nije stekao uslov za dalje školovanje na fakultetu.

– Kako je to moguće?! – cela porodica vrti glavom i, što je najgore, i sam mladić. – Uopšte ne razumemo! Nije bilo ni naznaka tako nečemu!

Zamolim ih da mi detaljnije pričaju o pređašnjem načinu života Aleksandra i njegove porodice.

Pričaju mi s neskrivenim zadovoljstvom koje unekoliko razvejava gorčinu današnjeg dana. Dobra, fina, potpuna porodica, čiji svi članovi, uključujući pradedove imaju visoko obrazovanje iz tehničkih nauka i razna profesionalna dostignuća. Dečak je rođen zdrav i prav. Radoznao, sa tri godine je znao slova, sa četiri i po čitao i nepogrešivo znao nazive svih planeta Sunčevog sistema. Tad je krenuo u vrtić (u kome je bio glavna zvezda), počeo da uči engleski (mala grupa), šah i krenuo na gimnastiku. U godini pred školu, dodali su časove koji se obavljaju u Ermitažu. Mali Saša je na sve aktivnosti (tako se sad govori za sve) išao sa zadovoljstvom. Ponekad bi (novembar, decembar, tamno, hladno) govorio: „Hajde da ne idemo!“ – ali stavili bi ga u kola i odvezli, a onda bi on tamo, zajedno sa drugom decom, u svemu učestvovao i ne bi hteo nazad. Dali su ga u školu u kojoj se matematika radi po programu Peterson. Saša se dobro snalazio i u petom razredu se upisao u matematičku školu. To je sam želeo, ozbiljno se pripremao, radio s privatnim nastavnikom, lako položio prijemni ispit. I dalje je igrao šah, išao na engleski, zatim krenuo i na nemački (u školi su bila dva jezika), bazen, ples, u sedmom razredu neočekivano počeo da igra badminton. Bilo je sve u redu, i na privatnim časovima i u školi – pričaju uglas, uključujući i glas samog Aleksandra.

– I to je sve? – pitam majku gledajući je u oči. Znam da je poslednjih nedelja mnogo razmišljala, prevrtala-okretala, sama tražila u čemu je kvaka. Ako iko zna, to je ona.

– Uvek je bio poslušan. Upoređujem ga sa decom svojih prijatelja, pa i sa svojom ćerkom. Nismo imali otvorene konflikte, nije se svađao čak ni u pubertetu. Mogao si da mu kažeš i da ga ubediš… I još, ne znam, to je bilo davno, da li je važno…

– Sve je važno! – odlučna sam.

– Kad je bio mali, ponekad mi je govorio: mama, meni je dosadno. Mama, šta sad da radim?… Ćerka me, ona je mlađa, to nikad nije pitala. Ako je imala slobodno vreme, samo bi se negde zavukla i nešto čagrljala igračkama. A on naprosto nije znao gde da se dene.

– I kako ste reagovali na to?

– Pa naravno da sam mu nešto predlagala. I dosta smo mu kupovali lego. A posle je dobio kompjuter pa je to prestalo.

Dve godine pre kraja škole protekle su u znaku priprema jedinstvenog državnog ispita (sveobuhvatan, izrazito zahtevan, obavezan ispit na kraju srednje škole na osnovu kojeg se ujedno upisuje na dalje školovanje – nap. prev.). I to ne na bilo koji fakultet! Saša nije imao nikakve vanredne sposobnosti, ali je po merilima jake, specijalizovane škole koju je pohađao vođen kao „solidan đak“. On je potpuno svesno ušao u trku za uspehom. Imao je toliko privatnih nastavnika da je porodica morala da počne štedeti: jevtinije je da on ide na čas nego da profesor dolazi kod njega. Saša je sve poslušno izvršavao: posle škole prvo na jedan pa na drugi čas, pa domaći… Nijedanput nije otišao u šetnju, izašao, potrošio pare na devojke ili možda cigarete… on je zadatke ispunjavao koliko je mogao, bio potpuno svestan odgovornosti…

Na završnom ispitu prošao je dobro. Imao je bodova za dobar fakultet, smer je odabrao sam prema svojoj želji. Porodica je veselo odahnula… I gle sad!

– Ni sam ne shvatam kako je do ovoga došlo… – Aleksandar samo što ne plače. – Želeo sam to da studiram. Bilo je, naravno, teško, ali ipak ne toliko da tek tako odustanem. Da sam radio samo polovinu od onoga kako sam se spremao za jedinstveni državni ispit, ne bih imao nikakvih problema.

– Da li nije možda na red došla ljubav pa je sve drugo otišlo u bestraga? – pitam.

Odmahuje glavom.

– Društvo, noćni život, alkohol, narkotici?

Sarkastičan osmeh:

– Ih… kad mi sve to ne bi bilo toliko neprimamljivo.

I ja vidim da on uistinu ništa ne krije, da je zbunjen i da traži pomoć.

– A šta si radio cele godine?

– Shvatate, ja to pitanje sve vreme postavljam sam sebi. Biće vam smešno, ali ne znam. Išao sam na fakultet. Išao sam i na bazen. Družio se već s nekim. Bio na internetu. Jeo, spavao. Zvuči glupo?

Nije glupo. Čudno je. Kao da Aleksandar ne govori o sebi nego o nekome sa strane.

Porodica i ja odlučujemo – naravno da treba probati da se vrati na fakultet, a onda marljivo kontrolisati vreme, sastaviti plan rada i sve to.

Odlaze, klimajući glavama, usaglašavajući se.

Ali ja osećam da nešto propuštamo.

Drugi identičan slučaj, treći… petnaesti…

Ja sam bivši islednik. Već četvrtoj porodici postavljam pitanja o detinjstvu glavnog lika. Nakon odlaska sedme, sedam i počinjem da uopštavam.

Posle desete porodice, počinjem da uočavam (ili mi se čini da uočavam) isti algoritam u porodicama s malom decom i (za svaki slučaj) preporučujem mere preventive.

U Aleksandrovu čast pronalazim termin: „deca perjane loptice“, po analogiji s badmintonom, kada mala lagana loptica (koja je prvo pravljena od perja) leti između dva velika reketa a glavni zadatak igrača je da ne dozvole da loptica padne na zemlju.

Tako i ovo. Nekad mi se čini da je u nekim porodicama najvažnije da ni po koju cenu dete ne ostane samo sa sobom. Vode ga po muzejima, na razne aktivnosti, na putovanja, neprekidno ga animiraju, edukuju, pobuđuju mu razne navike itd. Ako je dete radoznalo i zdravo, njemu se to sve dopada. Ono tu aktivnost bez problema upražnjava. Bilo samo bilo zajedno s drugom decom. I sve je u redu.

Koja je druga strana te medalje? Ova: dete ne uči da samo sebe animira, da strukturira svoje vreme, da samo za sebe upriliči nešto zanimljivo i korisno. Ono navikava da umesto njega to radi okolina: roditelji, škola, oni koji rukovode svim tim aktivnostima. Dete mnogo toga ume, štošta može da nauči, osvoji, postigne razne uspehe, ali stimulans i „organizaciona mreža“ moraju biti van njega. Ako roditelji i škola neko vreme ćute, ono se onda obraća drugim praktično nepresušnim izvorima „aktivnosti“ – televizoru, internetu.

Priprema jedinstvenog državnog ispita je kontrapunkt goreopisanog. Tinejdžer ne diže glave i postiže uspeh.

Dolazi fakultet. Porodica radosno trlja ruke: uradili smo sve što smo mogli, tolike aktivnosti i privatni profesori… mogli smo dva leksusa kupiti.

Pouzdano, odgovorno, dojučerašnje dete koje mnogo toga zna i ume, ostaje nasamo sa sobom. Sada je prepušteno sebi, treba da se samo organizuje i animira prema ciljevima koje samo sebi postavlja i sredstvima kojima samo raspolaže. Fakultet boli uvo kako ono to radi i da li uopšte radi. A ono sad nema koga da pita: mama, šta sad da radim?

Rezultat je jasan.

Kao i mnoge druge situacije u čovekovom životu, i ovu je bolje sprečiti nego lečiti.

Da li je moguće da grešim? Naravno da jeste: tridesetak slučajeva je zasigurno nedovoljno za izvođenje jednoznačnih zaključaka. Ali ako vaše dete pet puta nedeljno ide na nekakve aktivnosti, a uporno nije u stanju da se samo zabavi i svaki čas pita: „A čega sad da se igram?“, i ako u nedostatku odgovora na to pitanje, jedino ume da sedne ispred TV-a, zapitajte se ide li sve kako biste voleli.

I ne hvatajte i ne dobacujte lopticu sve vreme. Dozvolite joj da ponekad padne na zemlju, nek malo poleži, razgleda, možda se onde nečim zabavi.

Katarina Murašova je porodični i razvojni psiholog. Član je Saveza pisaca. Piše avanturističke knjige za decu, naučno-popularne za roditelje, istorijsko-avanturističke za decu i odrasle. Živi u Petrogradu. Udata, majka dvoje odrasle dece.

Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov

Izvor: https://snob.ru/selected/entry/130642?utm_source=push&utm_medium=push_notification&utm_campaign=breaking&utm_content=article

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: