– Kako je to moguće?! – cela porodica vrti glavom i, što je najgore, i sam mladić. – Uopšte ne razumemo! Nije bilo ni naznaka tako nečemu!
Piše: Katarina Murašova
Kada je glavni zadatak roditelja u tome da njihovo dete nikada ne ostane nasamo sa sobom, pre ili kasnije će se ispostaviti da to dete previše zavisi od okoline. A jednom će doći trenutak kada neće imati koga da pita: šta sad da radim?
U poslednjih dve-tri godine, imala sam dve-tri desetine sličnih slučajeva, u kojima, kao prvo, nisam uspela da sve lepo raščlanim do kraja, a kao drugo, samim tim nisam mogla ni da pomognem porodicama na pravi način.
Međutim, došla sam do hipoteze o suštini onoga što se dešava, pri čemu sam do te hipoteze došla kroz rad sa porodicama koje su mi se obratile sa potpuno drugačijim problemima.
Nisam baš jasna? Opisaću tipičan slučaj.
Devetnaestogodišnji mladić po imenu Aleksandar nije stekao uslov za dalje školovanje na fakultetu.
– Kako je to moguće?! – cela porodica vrti glavom i, što je najgore, i sam mladić. – Uopšte ne razumemo! Nije bilo ni naznaka tako nečemu!
Zamolim ih da mi detaljnije pričaju o pređašnjem načinu života Aleksandra i njegove porodice.
Pričaju mi s neskrivenim zadovoljstvom koje unekoliko razvejava gorčinu današnjeg dana. Dobra, fina, potpuna porodica, čiji svi članovi, uključujući pradedove imaju visoko obrazovanje iz tehničkih nauka i razna profesionalna dostignuća. Dečak je rođen zdrav i prav. Radoznao, sa tri godine je znao slova, sa četiri i po čitao i nepogrešivo znao nazive svih planeta Sunčevog sistema. Tad je krenuo u vrtić (u kome je bio glavna zvezda), počeo da uči engleski (mala grupa), šah i krenuo na gimnastiku. U godini pred školu, dodali su časove koji se obavljaju u Ermitažu. Mali Saša je na sve aktivnosti (tako se sad govori za sve) išao sa zadovoljstvom. Ponekad bi (novembar, decembar, tamno, hladno) govorio: „Hajde da ne idemo!“ – ali stavili bi ga u kola i odvezli, a onda bi on tamo, zajedno sa drugom decom, u svemu učestvovao i ne bi hteo nazad. Dali su ga u školu u kojoj se matematika radi po programu Peterson. Saša se dobro snalazio i u petom razredu se upisao u matematičku školu. To je sam želeo, ozbiljno se pripremao, radio s privatnim nastavnikom, lako položio prijemni ispit. I dalje je igrao šah, išao na engleski, zatim krenuo i na nemački (u školi su bila dva jezika), bazen, ples, u sedmom razredu neočekivano počeo da igra badminton. Bilo je sve u redu, i na privatnim časovima i u školi – pričaju uglas, uključujući i glas samog Aleksandra.
– I to je sve? – pitam majku gledajući je u oči. Znam da je poslednjih nedelja mnogo razmišljala, prevrtala-okretala, sama tražila u čemu je kvaka. Ako iko zna, to je ona.
– Uvek je bio poslušan. Upoređujem ga sa decom svojih prijatelja, pa i sa svojom ćerkom. Nismo imali otvorene konflikte, nije se svađao čak ni u pubertetu. Mogao si da mu kažeš i da ga ubediš… I još, ne znam, to je bilo davno, da li je važno…
– Sve je važno! – odlučna sam.
– Kad je bio mali, ponekad mi je govorio: mama, meni je dosadno. Mama, šta sad da radim?… Ćerka me, ona je mlađa, to nikad nije pitala. Ako je imala slobodno vreme, samo bi se negde zavukla i nešto čagrljala igračkama. A on naprosto nije znao gde da se dene.
– I kako ste reagovali na to?
– Pa naravno da sam mu nešto predlagala. I dosta smo mu kupovali lego. A posle je dobio kompjuter pa je to prestalo.
Dve godine pre kraja škole protekle su u znaku priprema jedinstvenog državnog ispita (sveobuhvatan, izrazito zahtevan, obavezan ispit na kraju srednje škole na osnovu kojeg se ujedno upisuje na dalje školovanje – nap. prev.). I to ne na bilo koji fakultet! Saša nije imao nikakve vanredne sposobnosti, ali je po merilima jake, specijalizovane škole koju je pohađao vođen kao „solidan đak“. On je potpuno svesno ušao u trku za uspehom. Imao je toliko privatnih nastavnika da je porodica morala da počne štedeti: jevtinije je da on ide na čas nego da profesor dolazi kod njega. Saša je sve poslušno izvršavao: posle škole prvo na jedan pa na drugi čas, pa domaći… Nijedanput nije otišao u šetnju, izašao, potrošio pare na devojke ili možda cigarete… on je zadatke ispunjavao koliko je mogao, bio potpuno svestan odgovornosti…
Na završnom ispitu prošao je dobro. Imao je bodova za dobar fakultet, smer je odabrao sam prema svojoj želji. Porodica je veselo odahnula… I gle sad!
– Ni sam ne shvatam kako je do ovoga došlo… – Aleksandar samo što ne plače. – Želeo sam to da studiram. Bilo je, naravno, teško, ali ipak ne toliko da tek tako odustanem. Da sam radio samo polovinu od onoga kako sam se spremao za jedinstveni državni ispit, ne bih imao nikakvih problema.
– Da li nije možda na red došla ljubav pa je sve drugo otišlo u bestraga? – pitam.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Jung: Žmureći na svoje nedostatke, odrasli se dočepao vaspitavanja deteta
U odraslom se krije dete, večito dete, koje se još uvek formira, nikad kompletno, kome su potrebni stalna nega, pažnja i odgajanje. To je deo ljudske ličnosti, koji želi da...
Reč psihologa: Zašto su svađe između braće i sestara zapravo dobra stvar
Bilo da je razlog svađe običan keks, igračka ili nešto ozbiljnije, jednostavno morate prihvatiti da je to nešto što je normalno i nešto što je nemoguće izbeći. Ipak, prema mišljenju...
Jesper Jul: Danas postoje dve vrste roditelja koji neizbežno zapadnu u nevolje
Piše: Jesper Jul Pre samo 25 ili 30 godina postavljanje granica je bilo daleko jednostavnije nego danas. Tome je doprinela prvenstveno usaglašenost društva oko postavljanja granica unutar porodice, institucija, škola,...
Parentifikovano dete
Svi poznajemo neku „starmalu“ ili „starmalog“, decu koja su zrela za svoje godine i koja se ne ponašaju u skladu sa godinama koje imaju. Oni se brinu o mlađoj braći...
Nema komentara.